Црква Светог Архангела Гаврила у Чајетини подигнута је крајем 19. века и представља један од најзначајнијих православних храмова на Златибору. Налази се у самом центру варошице Чајетина и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Историја храма

Изградња храма започела је 1886, а завршена је 1890. године. Први свештеник, Миливоје Обрадовић, постављен је исте године, чиме је започет организовани духовни живот у Чајетини. Један од најзначајнијих тренутака у историји храма била је посета краља Александра Обреновића 1893. године, који је у богослужбеној књизи оставио својеручни запис.

1962. године дограђена је припрата са звоником. Велика рестаурација цркве реализована је између 2016. и 2021. године. Тада је замењен кров, постављен нови иконостас, живописани су зидови, обновљена порта и изграђена капела, реновирани су свештенички станови и изграђен парохијски дом.

Архитектура и уметничка вредност

Црква Светог Архангела Гаврила је изграђена у духу традиционалног српског црквеног градитељства. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и бачвастим сводом. У унутрашњости се налази нови иконостас у дрворезу, постављен 2020. године, као и вредне фреске настале 2021. године, дело академског сликара Горана Пешића. Црква чува богату ризницу старих икона и богослужбених књига. Међу њима се издвајају Јеванђеље из Москве из 1814. и Службеник из 1838. дар краља Александра Обреновића.

Данас црквом управљају протонамесник Петар Лазић и протонамесник Милан Мијаиловић.

Храм Светог Преображења Господњег смештен је у самом срцу туристичког центра Златибора. На захтев мештана који су насељавали центар Златибора, али и избог потреба све већег броја туриста, у месту које у прошлости није било насељено па стога није ни имало цркву, почела је изградња цркве 1993. године. Изградња храма трајала је пуних двадесет година и на Михољдан 2013. године је и освећена. Изграђен је прилозима верника, донатора и средствима локалне управе.

На иницијативу мештана и тадашњег чајетинског, сада Шљивовичког пароха Драгише Ђуричића, изградња цркве је почела 1993г., а благослов за почетак градње дао је епископ жички Стефан. Изградња храма прилозима верника, донатора и средствима локалне управе трајала је пуних двадесет година.

Храм се истиче по својој лепоти и монументалности. По свом архитектонском концепту ова црква представља сложену комбинацију различитих стилова. Централна просторна организација куполног храма са троделним олтарским простором на источној страни и пространом припратом надвишеном звоником преузета је са задужбина владара светородне лозе Немањића. Преображењска црква на Златибору је тробродна грађевина са попречним бродом, који формира издужени крст са средњим бродом, олтарском апсидом на истоку, припратом са улазом, пространом галеријом и звоником на западу. Поред главног храма на северној страни је параклис посвећен Светом пророку Мојсеју, док је у јужном делу смештена крстионица. Црква Светог Преображења Господњег на Златибору, по изгледу, наслања се на традицију „Рашке школе”. Саграђена је као једнобродна засведена грађевина, покривена лимом, са кубетом на средини. Кубе је постављено на коцкастом постољу. Са западне стране налази се припрата са звоником, а са бочних страна су певнички трансепти. На источној страни је апсида, изнутра полукружна споља тространа, којој су са јуже и северне стране придодати проскомидија и ђаконикон. Црква заузима површину од 520 метара квадратних. 

Један од раритета храма јесте крст, који је издигнут на највишин тачкама цркве. Његова посебност састоји се у томе што су четири слова „С“, која се на њему налазе окренута једно ка другом. У њему чувена крилатица српског народа „Само слога Србина спашава“ добија свој пуни израз.

У порти храма налази се црквена продавница у којој се може пронаћи велики избор икона, богата духовну литературу, као и све оно што је неопходно једној хришћанској породици. Целокупни комплекс заокружује дивни парохијски дом, гостопримница и собе за одмор. Парохијски дом је пројектовао архитекта Бранко Игњатовић.

Богослужење тренутно врше протојереј Дејан Војисављевић, који је и старешина храма, протојереј Миодраг Тодоровић, и ђакон Ненад Срећковић.

Црква на Златибору је парохијски храм и налази се у насељеном месту у центру Златибора на територији општине Чајетина на адреси: Ћалдов пут бб, 31315. (мапа) .Храм Светог Преображења Господњег на Златибору је отворен сваког дана од 07:30 - 18:30ч.  (свештенство храма)

Манастир Рујан се налази у селу Врутци, у непосредној близини истоименог језера и припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Манастирска црква посвећена је светом Великомученику Георгију. Удаљен је неких двадесетак километара од туристичког центра Златибора, а најкраћи пут до њега води преко села Трипкова.

Манастир Рујан је грађен у периоду између 2004 – 2006. године, а освештан је 5. маја 2007. године од када у њему почиње манастирски живот. Архитектонски, црква светог Великомученика Георгија припада форми базилике по чему је јединствена у Жичкој епархији.

Ради се о обновљеном манастиру из 15 века који је постојао недалеко од садашњег, а који је уништен током турске владавине. Остаци првобитног манастира су коначно потопљени изградњом акумулационог језера Врутци.

Манастир Рујан је имао важну историјску улогу и био је значајан духовни и просветни центар око ког се окупљало српско становништво у доба Османлија. У њему је, у првој половини 16. века радила једна од првих штампарија у Србији. У њој је настао један од најзначајнијих споменика српске средњовековне писмености: Рујанско четворојеванђеље, прва штампана књига на територији Србије. Књигу је штампао монах Теодосије највероватније1537. године. Једини комплетно сачувани примерак данас се чува у Прагу, у Шафариковој библиотеци.

У порти манастира налази се споменик монаху Теодосију, а у њој је, по сопстеној жељи, сахрањен епископ жички Хризостом Столић (1939-2012) који је и покренуо обнову манастира.

Манастир је мушки. Увек је отворен као и просторија у којој се пале свеће. Литургија недељом и празницима почиње у 08.00 часова.

Манастир Дубрава се налази у златиборском селу Стубло и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Нема поузданих писаних информација када је манастир саграђен. Претпоставке засноване на писаним изворима сведоче да је манастир Дубрава био метох манастира Прибојска Бања, на основу тога се сматра да је подигнут током 13. века.

Манастир је наводно уништен у 17. веку. Рушевине манастира Дубраве помињу се 1853. године у неким списима, претпоставља се да су га Турци опљачкали и спалили до темеља у исто време када и манастире Прибојска Бања и Увац.

Обнову манастира покренуо је, после три стотине година, игуман манастира Дубрава, монах Данило, раније хиландарски калуђер. Током археолошких ископавања 2004. године откривени су остаци манастирског храма, трпезарије, фрагменти средњовековне керамике и 260 млетачких дуката.

На темељима старе цркве Светог Илије подигнута је нова црква посвећена Светом Пантелејмону. У питању је једнобродна грађевина малих димензија, са полукружном олтарском апсидом на источној страни и малим улазним дрвеним тремом на западној страни. Покривена је кровом од шиндре. Зидана је од притесаног камена и малтера, по чему подсећа на цркву манастира Увца. Поред мале цркве саграђена је нова црква посвећена Светом Василију Острошком. У питању је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и бочним параклисима на северној и јужној страни. Накнадно је уз цркву на западној страни дозидана припрата. Црква је покривена двосливним лименим кровом и надвишена је полукружном куполом.

Манастир Увац смештен је у дну кањона реке Увац на надморској висини око 520 метара. Налази се у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој. На великом археолошком локалитету 1994. године откривене су и откопане зидине цркве. Цео манастирски комплекс Увац је сведочанство о постојању једног великог духовног центра у овом крају.

Не постоје тачни подаци о томе ко је подигао манастир, ко га је обнављао нити када је и колико пута рушен. На страницама једне црквене књиге из 1622. године, дошло се до сазнања да је Храм посвећем Рођењу Пресвете Богородице. Зато, захваљујући истраживањима и раду Народног музеја из Ужица, Манастир Увац је уређен и стављен под заштиту државе.

Увац је један од најтеже присупачних средњовековних манастира код нас. У време патријарха Пајсија то је свакако био монументални манастирски комплекс, са свим помоћним просторијама, зградама и узорном економијом. Познато је да су манастир у време највећег успона у првој половини 17. века посећивали многи путници и високи црквени управитељи. Манастир је неколико пута рушен и обнављан, али није записано када је доживео последњу катаклизму, јер после тога до наших дана није обнављан.

Међутим, овај моћни храм у долини Увца није било лако срушити иако су Турци више пута покушавали, али било је безуспешно. Углавном је увек неко од рушитеља страдао. Турцима је потом речено да манастир могу срушити једино Срби. Затим су пронашли Србе досељенике који су према предању Увац лако срушили.

Рушење манастира и нестајање живота из питоме долине реке Увца вероватно је разлог због којег смо лишени важних историјских података из прошлости овог духовног центра.

Једна значајна личност српске цркве провела је извесно време у овом манастиру под Црним Врхом. Био је то Свети Јосиф Нови митрополит Темишварски, за кога се претпоставља да је заслужан за скривање ризнице манастира Бања код Прибоја у епархији Милешевској, вероватно пред очекиваном турском најездом.

Предања, која су начешће усмено преношена са колена на колено, довела су манастир Увац у везу са задужбином Немањића. Прича се о Јањи, сестри великог жупана Стефана Немање којој су наводно браћа подигла манастир у забити где ће се замонашити и провести остатак живота.

Данас, до манастира није више толико тешко стићи. После центра Златибора према Прибоју, са главног пута се скреће десно, где путокази воде поред Рибничког језера, до села Субло. После центра села, пут се наставља према манастиру Дубрави, а за Увац се десно одваја макадамски пут који је добро означен до самог манастира. Од центра Златибора до манаситра има око 25 километара.

Црква брвнара у Доброселици

Црква Светог Илије у Доброселици једна је од најлепших и најстаријих цркава брвнара у Србији. Налази се на 20 километара од туристичког центра Златибора и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Храм је подигао неимар Митар Удовичић из села Стубла. На истом месту је, по предању, постојала још старија црква – задужбина непознатог хајдука. Према легенди, Турци су ту прву цркву покушали да запале 1809. године, али је киша угасила пламен и храм је преживео. Садашња црква је подигнута 1821. године. У народу се и данас прича како је цела брвнара подигнута за једну ноћ, како би се избегло турско спречавање освећења.

Црква је изграђена у потпуности од дрвета – талпи спојених дрвеним клиновима, без иједног ексера. У основи је правоугаона, са полукружном апсидом и дрвеним звоником на стубовима. Првобитни кров био је покривен шиндром, која је 1938. године замењена црепом. 2021. године враћен је традиционални кров од лучеве шиндре, поводом великог јубилеја – 200 година постојања храма. Унутрашњост цркве краси дрвени иконостас обојен плавом бојом, са иконама значајних српских сликара 19. века – Јанка Михаиловића Молера и Алексија Лазовића. Посебно се истичу царске двери, осликане сценама Христа и Богородице.

Црква Светог Илије у Доброселици је под заштитом државе као споменик културе од великог значаја. Захваљујући мештанима и стручњацима Завода за заштиту споменика културе, храм је очуван у изворном облику и представља један од најлепших примера цркава брвнара у Србији. У порти цркве налазе се и три стара бора. Високи су преко 20 метара, а старост им се процењује на више од 300 година. Ови природни џинови су под заштитом као споменици природе од изузетног значаја.

Посета цркви

Црква је активна и у њој се повремено одржавају богослужења, нарочито на празнике. Најзначајнији догађај је сеоска слава – Илиндан (2. август), када се одржава света литургија и народни сабор. Такође, уочи Божића, у порти се традиционално пали бадњак.

Иако нема фиксно радно време, храм је отворен током већих празника, а уз претходну најаву свештенику могуће је и ући у унутрашњост. Посетиоци који воле духовни мир, традицију и аутентичну народну архитектуру, овде ће доживети посебан утисак.

Црква Светих апостола Петра и Павла налази се у Сирогојну, припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Изградња цркве

Црква је саграђена 1764. године на иницијативу протојереја Георгија Цмиљанића из Љубиша. Првобитно је изграђена од камена као мала црква за потребе села. Исте године, иконостас је осликао тада млади зограф Симеон Лазовић из Бијелог Поља. Касније је откривено да је то био и његов први рад на изради олтара. Текст који стоји на крилу царских врата и сведочи о ауторству најзначајнијег иконописца тог доба гласи: „Сија двери изобрази аз грешни зограф Симеон Лазовић от мјеста Бијелога Поља, Бог да прости на 1764.“

Црква је окречена у бело, без осликаних зидова, покривена карактеристичним златиборским дрвеним кровом. У порти се налазило и сеоско гробље о чему сведоче и бројни камени споменици. Крајем 19 века уместо дрвеног трема који се налазио на улазу у изграђен је звоник. Изнад улаза су две нише са фрескама светих апостола Петра и Павла.

У свом делу „Путешествије по Сербији“ штампаном 1828. године, Јоаким Вујић помиње боравак у Сирогојну и постојање цркве: „У овом селу јест једна нова мирска церква с једним лепим предверијем. Церква је пристојне величине, а зидао је народ с ктитори и приложници. При увходу у церкву от западне стране у предверију више врата види се изображеније св. Петра и Павла с једним кандилом…“

Обнова цркве

Крајем 19. века, већ прилично оштећена црква доживљава прву велику обнову током које губи добар део свог првобитног изгледа. Неке од вредних икона су премештене у Народни музеј у Ужицу, док су друге дате приватним лицима на чување. 1922. године, на зидовима су постављене табле, рад сликара и вајара Михаила Миловановића, са именима ратника, парохијана страдалих током ратова у периоду између 1912. и 1918. године.

Други светски рат и период после њега, довели су до запуштеља и пропадања цркве, а њено обнављање почиње деведестих година 20. века. Замењен је кров, омалтерисана је, враћен је део првобитног иконостаса и неке од оригиналних икона.

Црква Светих апостола Петра и Павла заједно са Музејом на отвореном „Старо село“ представља јединствену целину која је 1983. проглашена за културно добро од изузетног значаја.

Старешина храма данас је јереј Марко Денић, тел. +381642222658

Црква Светог пророка Илије налази се у Мачкату и припада Епархији жичкој Српке православне цркве. Удаљена је 10 километара од туристичког центра Златибора, отприлике на пола пута ка Ужицу.

Црква је саграђена 1859. године. У том периоду је и осликана, али је оригинални фрескопис већим делом уништен, а касније је прекривен малтером. У почетку, црквено звоно је стајало на једној крушци, а звоник је касније дограђен.

Црква Светог пророка Илије у Мачкату је једнобродна са полукружном апсидом. Иконостас у њој потиче из 19. века, рађен је на дрвету и делимично на платну. Од драгоцености из тог периода, у њој се чувају плаштаница и крст кујунџијске израде. У порти цркве налазе се трпезарија и звоник. На западној страни, лево и десно од врата, налазе се две фреске рађене на свежем малтеру, рад Данице Јевтић Шишовић. На фрескама су приказани свети Илија и Богородица са Исусом.

Током свог постојања, оштећивана је више пута, да би 1995. године била потпуно обновљена. Почетком 20. века, појавила су се прва оштећења, највероватније због слегања терена. 1917. године, аустроугарска војска је минирала звоник при чему су оштећени зидови цркве. Обновљена је 1935. године, захваљујући залагању владике Николаја Велимировића, а у обнови су учествовали становници из околних села.

Велика оштећења је претрпела и током Другог светског рата. Пропадање је настављено током наредне три деценије. 1974. године у њу, за пароха, долази Радојица Васиљевић. Он 1977. почиње прикупљање средстава и успева да делимично замени кровну конструкију и тако цркву заштити од даљег руинирања. 1995. године, кров је потпуно промењен, црква је споља обложена офарбаним малтером који зидове штити од временских непогода.

у Семегњеву

У живописном златиборском селу Семегњеву, на 1200 метара надморске висине уздиже се архитектонски и духовни бисер, Црква Рођења Светог Јована Kрститеља. Изграђена је давне 1927. године и сведочи о постојању животној борби и љубави људи са ових простора. Земљу и новац за изградњеу храма дала је мештанка Савка Ђурић. О томе сведочи ктиторска плоча на којој пише: "Овај свети храм посвећен рођењу Светог Јована Kрститеља, подиже за вечни помен својих родитеља оца Јеврема, мајке Станиславе Kостић, мужа Љубомира, деце Миодрага, Славка и сестричине Винке. Савка Ђурић из Семегњева. Место цркве приложи, и исту изради, у име Савке, Бранко Пишчевић са синовима, за време опслуживања парохије доброселичке јеромонах Марко Поповић из Слатине. Даниловград 1927. године".
Црква Рођења Светог Јована Kрститеља је једнобродна црква брвнара, мањих димензија, изграђена у духу архитектуре 18. и 19. века. Грађена је од тесаних брвана правоугаоне основе која се завршава полукружном дрвеном апсидом. Цркву осветљавају три прозора, јужни, северни и источни који осветљава апсиду. Kров је од дрвета, покривен лимом, а поред цркве налази се звоник, наслоњен на четири бетонска стуба.
У потпуности је украшена иконама, које су даривали цркви мештани Семегњева. Данас број изложених икона достиже стотину и педесет. Не постоје подаци како је црква првобитно изгледала, али са сигурношћу се може рећи да су о цркви наставили да се брину и додатно је украшавају потомци Савке Ђурић.
Црква је доживела велику обнову 1998. године, када је у порти изграђена сала за народна окупљања. У перидоу између 2004. и 2012. године црква је украшена новим иконама на иконостасу, дело нашег локалног иконописца госпође Данице Шишовић. Уз помоћ локалне самоуправе извршено је препокривање. Црква је обложена новим брвнима.
Поред духовне вредности, дрвени храм у Семегњеву представља једну више туристичку вредност златиборског краја коју вреди посетити.          
Овај необичан дрвени храм у Семегњеву можете посетити сваког дана, а више информација о цркви и њеном историјату може Вам пружити свештенство храма Преображења Господњег на Златибору.

Црква Свете великомученице Недеље налази се у центру Трипкове, делу села који се зове Жигале и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Црква је постављена на темељима гробљанске капеле која је изграђена 1861. године и припадала је Парохији мачкатској. Ова капела је била место духовног окупљања становника Трипкове, а поред ње су се одржавали и сеоски вашари. Капела је урушена половином двадесетог века. Тадашњи парох цркве у Мачкату, Средоје Чутовић успео је да сачува царске двери које су до 2000. године чуване у Цркви у Мачкату.

1999. године, пуковник Десимир Савић покреће иницијативу да се црква обнови. Уз подршку мештана Трипкове и тадашњег пароха Радојице Васиљевића, почели су радови на изградњи. Црква је завршена 2003. године када је и освећена.

Црква Свете великомученице Недеље је највећим делом изграђена прилозима мештана уз одрeђену помоћ Општине Чајетина. Сачуване царске двери, рад Алексија Лазаревића, су рестауриране и враћене у цркву. Поред њих, у цркву су враћене иконе Богородице и Исуса Христа, рад истог аутора. Комплетан фрескопис је дело Данице Јевтић Шишовић. Из рушевина оригиналне капеле, извађени су и надвратци који су уграђени изнад централних и северних врата данашње цркве.

У порти цркве изграђена је и трпезарија дар Драгана и Милице Иркић и њихових синова Илије и Петра.

2011. године изграђен је и камени свећњак дар Радојка Тошанића.

Црква Свете великомученице Недеље данас припада Црквеној општини Чајетина.

Црква брвнара у Јабланици налази се на око 25 километара од центра Златибора. Саграђена је 1838. године и посвећена је Покрову Пресвете Богородице.

Грађена је од брвана у правоугаоној основи, са полукружном олтарском апсидом. Црква има двоја врата, на западној и северној страни и веома мале прозоре. Ширина цркве је око 5,5 метара, а дужина око 9,5 метара и припада малим дрвеним храмовима. Kров је изузетно стрм и прекриврн шиндром. По начину градње, обради дрвета и украсима примећује се сличност са Доброселичком црквом, тако да се верује да су их исти неимари правили.

Унутрашњи простор подељен је иконостасом на олтарски део и наос. Од старог иконостаса сачуване су Царске двери сликара Сретена Протића Молеровића, а по наруџбини локалног становништва који је прилозима учествовао у изградњи цркве. Престоне иконе Исуса Христа, Пресвете Богородице са Исусом Христом и икона Светог Василија Острошког са Светим Јованом Kрститељем 1851. године насликао је Димитрије Посниковић. Јарослав Kртија је 1958. године израдио 23 иконе са представама празника и уз помоћ свештеника и мештана поставио у два реда изнад престоних икона на иконостасу.

у Кривој реци

Црква Свете Великомученице Марине у Kривој Реци, насељеном месту на територији општине Чајетина, подигнута је у периоду од 2006. до 2014. године и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Црква је саграђена по пројекту архитекте Бранка Игњатовића са Златибора, по узору на традиционална сакрална градитељска решења. То је крстообразна грађевина са полукружном олтарском апсидом, којој су придодате две полукружне конхе које имају функцију проскомидије и ђаконикона, где су и апсида и конхе засведене су полукалотама. Апсида је осветљена једином бифором на храму. Наос и бочни простори засведени су полуобличастим сводовима, који су видиљиви и споља, док је централни део наоса надвишен октогоналном куполом. На западној страни је припрата, чији је саставни део звоник на северној страни. Припрата је такође засведена полуобличастим сводом. Приземље и спрат звоника повезани су степеницама, које уједно воде и на галерију. Звоник је у доњем делу затворен, а у горњем отворен, великим лучним отворима, на све четири стране. Црква је грађена од сиге са спојницама малтера и уметнутим редовима опеке, по два хоризонтална и један вертикални. Сви прозорски отвори на цркви и припрати-звонику, као и главни портал лучно су пресведени. На главној, западној фасади налазе се лучно пресведени мозаици са представама Христа и свете Марине.

у Љубишу

Црква Светог цара Константина и царице Јелене се налази у селу Љубиш, општина Чајетина, на двадестак кклометара удаљености од туристичког центра. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Подигнута је 1924. године као парохијска црква за мештане Горњег и Доњег Љубиша.

Историја

Идеја о изградњи цркве потекла је 1922. године, због удаљености најближих храмова у суседним селима Бела Река и Сирогојно. За градњу је изабрано место у долини реке Љубишнице, на месту између два највећа засеока у Љубишу. Иницијативу су подржали мештани добровољним прилозима, а у прикупљању средстава учествовали су и верници из других крајева, укључујући и муслимане из Сарајева.

Пројекат је израдио инжењер Миладин Пећинар, родом из овог села. Грађевинске радове водио је Неђељко Шуљагић из села Драглица, а дрвену столарију израдио је Јефрем Туцовић из Гостиља. Храм је завршен и освећен 1924. године. Те године у Љубишу је постављен и први парох, свештеник Маринко Ђурић.

Архитектура

Црква Светог цара Константина и царице Јелене је грађенa у традиционалном српско-византијском стилу као једнобродна грађевина крстообразне основе, са полукружном апсидом на источној страни и једном куполом изнад централног дела крова. Зидани зидови и двосливни кров са куполом чине компактну целину. Унутрашњост је украшена дрвеним иконостасом са иконама осликаним на платну.

Црква је реновирана 1993. године. Том приликом постављен је нови кров од бакарног лима, обновљена је звонара и изграђена парохијска кућа. Године 2016. настављени су радови на уређењу храма: подигнут је нови звоник и урађен нови ентеријер са савременим иконама.

Парохија

Црква припада Љубишко-белоречкој парохији, у оквиру Архијерејског намесништва ужичког. Тренутни парох је јереј Михаило Ђокић.

Адреса: Љубиш бб, 31209 Љубиш
Телефон: +381642871584

Црква брвнара у Драглици

Црква брвнара у Драглици омања је црква брвнара која се налази у селу Драглици на Златибору, на југозападу Србије. Посвећена је Светој Тројици и налази се под ингеренцијом Жичке епархије Српске православне цркве.

Радови на градњи храма окончани су у првој половини 2017. године. Црква је освештана 6. јуна 2017. године, а литургију је предводио епископ Жички господин Јустин (Стефановић), уз саслужење игумана Свете царске лавре Хиландара архимандрита Методија Марковића.

Том приликом, са благословом епископа Јустина, архимандрит Методије, игуман Методије је поклонио копију иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице.

Црква Рођења Пресвете Богородице налази се у горњем делу златиборског села Шљивовица, на месту које се зове Сједаљка и припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Изградња храма је започета 1938. године, на иницијативу мештана и тадашњег пароха Милутина Милићевића. Велики допринос су дали Свети епископ охридски Николај Велимировић и митрополит скопски Јосиф Цвијовић.

Други светски рат је зауставио радове на цркви, а изградња је настављена педесетих година 20. века. Црква 1955. добија дрвени иконостас са иконама које је израдио сликар Јарослав Кратина из Београда. Иконе су дар приложника, а њихова имена и година 1955. су уписана на свакој од њих. је Храм је освештан 30. септембра 1956. године, а први свештеник је био Драгутин Марковић. 1962. године, за време службовања свештеника Милутина Продановића изграђен је звоник и купљено звоно за цркву.

Црква Рођења Пресвете Богородице је израђена по пројекту Момира Коруновића, зачетника српско-византијског стила и једног од најзначајнијих српских архитеката 20. века. Рађена је по угледу на манастир Преображење из Овчарско-кабларске клисуре (по неким изворима, ово је једина црква која је добила дозволу да верно прекопира изглед чувеног манастира). То је једнобродна грађевина која се на истоку завршава полукружном апсидом, а на западу припратом у облику правоугаоног трема са стубовима. Северна и јужна страна оивичене су тремовима са масивним стубовима, по пет на свакој страни, полукружно засведеним, што подсећа на византијски утицај у архитектури. Црква је надвишена широком октогоналном куполом, са правилно распоређеним прозорима, на великом коцкастом постољу.

Деведесетих година 20. века замењен је оригинални кров, а припрата је застакљена како би се добило више простора за вернике током зимских месеци. 2015. године саграђен је парохијски дом.

У порти цркве се налази 7 споменика крајпуташа подигнутим у знак сећања на страдале из села Шљивовица током Српско-турских ратова и Првог светског рата.

Старешина храма тренутно је протојереј Драгиша Ђуричић.

Црква Свете Марије Магдалене

У питомом пределу Бранешког поља, на самом улазу у златиборско село Шљивовица, налази се храм посвећен Светој Марији Магдалени. Смештена уз магистрални пут, ова црква представља духовно средиште овог дела општине Чајетина и симбол је заједништва његових мештана.

Архитектура и изглед Храм је грађен као монументално зидано здање у српско-византијском стилу. Препознатљив је по складној централној куполи и издигнутом звонику, док снежнобела фасада у комбинацији са каменим соклом даје цркви достојанствен изглед који се савршено уклапа у планински амбијент. Унутрашњост храма је испуњена светлошћу, са пажљиво одабраним дрвеним иконостасом и мермерним подом, док живопис који се постепено ствара додатно оплемењује овај свети простор.

Историјат и изградња Градња цркве започета је 2002. године, а подигнута је искључиво захваљујући прилозима мештана и локалних добротвора. Након две деценије преданог рада, храм је у потпуности завршен и свечано освештан 1. октобра 2023. године. Чин Великог освећења предводио је Епископ жички господин Јустин, а том приликом истакнут је допринос ктитора Остоје Станића и многих других који су својом помоћи омогућили завршетак ове богомоље.

Слава храма Црква прославља Свету Марију Магдалену, у народу познату као Блага Марија, која се обележава 4. августа. Овај празник је време када се у порти храма окупља велики број верника и гостију, обнављајући старе обичаје и јачајући духовне везе овог златиборског краја. Старешина храма тренутно је протојереј Драгиша Ђуричић.

Црква Рођења Пресвете Богородице Кућанима

На огранку Муртенице код Kућана, окрузена венцем борова, пространим ливадама и пасњацима, налази се најмања, а можда и најстарија, црква брвнара на Златибору. Црква представља споменик од изузетног значаја и стављена је под заштиту.

По неким подацима изграђена је нешто пре 1780. године, док је припрата дограђена 1838. године. У цркви се налазе царске двери, рад Симеона Лазовића, иконописца из Бијелог Поља. Према запису двери су сликане 1780, претпоставља се у време градње овог храма.

Црква је грађена од масивних борових талпи-брвана, са кровом од синдре, чије дубоке стреје заклањају велики део зидова. Заједно са олтарским простором и припратом дугачка је 6,5 а широка 3 метра. Висина од пода до таванице износи само 2 метра. Западна и северна врата висока су само 112 цм. Под је поплочан каменим плочама неправилног облика, а западна врата на припрати, за која се може претпоставити да су из времена градње цркве, украшена су веома декоративно. Иако мала, ова црква је зналачки рађена и значајна је творевина народних градитеља из Старог Влаха, који су током 19. века и почетком 20. века били цењени и познати у читавој западној Србији, где су куће брвнаре и цркве брвнаре највише и грађене.

Црква брвнара у Пети, у Kућанима, није само културно-историјско благо, већ духовни стожер и упориште. Где год смо одлазили, њој смо се враћали. Окупљала нас за Божић и Васкрс, за славе и саборе, увек нас примала у загрљај помирења и праштања, била мотив да се сложимо, ујединимо, све издржимо – казују горштаци у срцу Муртенице. Подигнута у беспућу планине, минијатурна црква у Пети је, преноси легенда, за ноћ пренета на скровито место у време кад су поробљеном народу исконски нагон за самоодржање и вера у Бога били једина нада. Она чува царске двери сликане руком Симеона Лазовића 1870. године, а у више наврата је прекривана шиндром и годинама чека бољи прилаз од друма Јасеново – Нова Варош.

у Белој реци

На територији општине Нова Варош, на самом уласку у клисуру, смештена је црква Преображења Господњег. Налази се на десној обали белоречког потока који је познат по пећинама, тако да се верује да су у средњем веку овај предео некада настањивали монаси пустиножитељи-исихасти.

Извори о њеној прошлости нису поуздани, али се на основу архитектонских карактеристика претпоставља да је подигнута у првој половини 12. века, мада постоје и подаци у којима се спомиње чак и 1810. година. Такође, веровање народа ову цркву повезује са династијом Немањића. Црква у Белој Реци спада у храмове куполастог типа сведених димензија. Ово је једнобродна грађевина зидана каменом, на чијој спољашњости се налазе само мали прозори без додатних декорација. Унутрашњост храма одликује иста једноставност, која се огледа у у таваници бачвастог облика и поду поплочаном каменом. 

На иконостасу чувају се царске двери, које су биле саставни део старијег иконостаса, рађене у дуборезу, са орнаментиком стилизованог лисца и позлатом у постбарокном маниру. Двери су типичан пример такозваног прелазног доба у српској уметности на почетку 19. века. Иконе су без неке веће уметничке вредности, сем Благовести на царским дверима, поред којих су са стране посебне иконе пророка Соломона и пророка Давида. Занимљиво је да су се у прошлости на северној страни цркве налазила врата висине једног метра и да је свако ко је желео да уђе морао да спусти главу и да погнут уђе унутра. Наравно, на тај начин су се штитили непријатељских војника који су у храм улазили на коњима. Црква је детаљно обновљена 1810. године, а током 20. века, извршене су озбиљније поправке које су у знатној мери измениле некадашњи изглед.

Манастир Милешева је седиште Епархије милешевске и један од најзначајнијих српских манастира. Подигнут је као гробна црква жупана Владислава почетком 13. века и изграђен је у рашком стилу. Налази се одмах поред Пријепоља, на обали реке Милешевке, на неких 70 километара од Златибора.

Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Христовом. У њој су се, до 1594. и спаљивања на Врачару, чувале мошти првог српског архиепископа Светог Саве чија испосница је била у близини манастира. Црква је била богато осликана фрескама на којима су радили неки од најбољих европских сликара тог доба. На жалост, векови и турска владавина су оставила трага, па је највећи део фрескописа уништен. Упркос свему, у Милешеви је остао сачуван Бели Анђео једна од најлепших и најзначајнијих фресака православног света.

Манастирска порта је изузетно лепо уређена и брижљиво негована. У њој постоје столови и клупе превиђене за одмор и мало дужи боравак у прелепом манастирском комплексу. Ако желите да преспавате на овом чудесном месту, ту су манастирски конаци предвиђени за путнике и ходочаснике.

Манастир Жича је један од најважнијих Српских православних манастира, смештен у близини града Краљева, у централном делу Србије. Овај величанствени манастир основао је почетком 13. века Свети Сава, први архиепископ српске цркве, заједно са својим братом, краљем Стефаном Првовенчаним. Манастир Жича је био место крунисања првих српских краљева и одиграо је кључну улогу у духовном, културном и политичком животу средњовековне Србије.

Манастир Жича је био средиште српске цркве и државе током раног средњег века. У њему је 1219. године Свети Сава прогласио аутокефалност Српске православне цркве, чиме је црква постала независна од Цариградске патријаршије. У Жичи су крунисани многи српски владари, укључујући краља Стефана Првовенчаног, првог крунисаног краља Србије, што је додатно учврстило значај овог манастира као средишта српске државности и духовности.

Манастир Жича је пример српске средњовековне архитектуре, са препознатљивим стилом који комбинује византијске и романичке елементе. Црква Светог Спаса, која је главна црква манастира, изграђена је у облику крста са великим куполом изнад средишњег дела. Фасада је карактеристична по својој црвеној боји, која симболизује мучеништво и Христову жртву.

Унутрашњост цркве је богато украшена фрескама које приказују призоре из живота Христа, Богородице, светитеља и српских владара. Фреске манастира Жича су изузетно вредне због своје уметничке лепоте и историјског значаја, а многе од њих потичу из периода када је манастир био у свом зениту.

Током своје дуге историје више пута био оштећен и обнављан. Највећа разарања претрпео је током османских освајања, када је манастир био спаљен и опустошен. У 19. и 20. веку манастир је обновљен, велика рестаурација спроведена је након Другог светског рата.

Данас је манастир Жича активан женски манастир и важно духовно средиште, које привлачи бројне вернике и посетиоце из свих крајева света. Манастир је као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију и уврштен је на листу УНЕСЦО-ве Светске баштине.