Васкршња честитка администратора Епархије жичке

Архиепископа и митрополита нишког г. Арсенија

Радујући се и веселећи се са Небесима, сва твар прославља Христа Господа, који на крсту грехе наше пригвозди и умртвивши смрт, живот нам дарова.

Недостижног Цара неба и земље, који се због неизрецивог свог човекољубља предао крсним страдањима, Ад примивши у дубине, ужасну се и не могавши држати Живот мртвим, сатре се и опустоши.

Адам и сви праведни од века уснули, чудећи се како Живот свих окуси смрт, у светлости Васкрсења радоваху се, схвативши да су страдањима његовим од страсти ослобођени и Васкрсењем његовим од пропадљивости избављени.

Уранивши ка гробу, мироносице затрепетаху видевши чудо: стражаре, као мртве од блистања анђеоског; анђела, који им о Васкрсењу Христовом говораше; гроб, празан и камен гробни одваљен. Збуњене и у чуду, са страхом, вером и љубављу, похиташе да свету објаве радост велику.

У светлости Васкрсења, избављени од греха и смрти, са њима и ми сверадосно узвикујемо кличући:

Христос васкрсе! - Ваистину васкрсе!

Поздрављајући вас овим речима, желимо вам радошћу и преобилном Божијом милошћу испуњене дане Празника пред нама.

Администратор епархије жичке

Митрополит нишки Арсеније

Благодатни огањ сишао у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму

Благодатни огањ сишао је у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму, где су се за њега молили јерусалимски патријарх Теофил и бројни свештенство и ходочасници, преносе РИА Новости.

Сваке године на Велику суботу, у Јерусалиму се на гробу Господњем молитвама дочекује силазак Благодатног огња.

Прво се у цркви одвијају молитвене поворке. У капели изнад Светог гроба се траже извори ватре и она се запечаћује, а јерусалимски патријарх скида своје свечане одежде како би јасно ставио до знања да не уноси никакве изворе ватре у капелу и потом улази у капелу. Тада се светла у цркви гасе и почиње ишчекивање чуда.

Након силаска Благодатног огња, јерусалимски патријарх пали свеће са њим и дели огањ свештенству и лаицима окупљеним у цркви. Међу њима је и делегација Фондације Светог Андреја Првозваног, која ће доставити огањ у Храм Христа Спаситеља у Москви за поноћну ускршњу службу, која се ове године одржава у ноћи између 11. и 12. априла.

Огањ ће бити предат и представницима неколико епархија Руске православне цркве и 15 цркава у Москви.

Свети огањ ће ноћас стићи и у београдски Храм Светог Саве, где ће архијереј који ће предводити богослужење упалити прву свећу Светим и благодатним огњем, да би затим тим пламеном сви присутни верници упалили своје свеће.

Српска Православна Црква

О Васкрсу 2026. лета Господњег

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

православни Архиепископ пећки,  Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне  Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10).

Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу.

Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје.

Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи.

Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла.

Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио.

Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска.

Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана.

Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити.

То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота.

Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек ту стварност доживљава пре свега као лични сусрет са Богом, у којем га Васкрсли ословљава именом, као што се открио Марији Магдалини. Без личног молитвеног и подвижничког односа није могуће ни упознати ни препознати Бога. Доживљава је затим као општење, заједничарење, у евхаристијском сабрању, причешћујући се телом и крвљу Христовом на светој Литургији. Човек, попут Луке и Клеопе, из самих руку Христових — кроз руке свештенослужитеља — прима Хлеб који силази са неба и дарује живот свету. И најзад, доживљава је као послушање речи Божјој и као искуство чуда, попут апостолâ који су на Тиверијадском мору појмили да је све у Васкрслом Богочовеку чудесно и спасоносно.

Чуда нису само необични догађаји нити само велики Божји захвати у историји. Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо. Али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев нити апстрактно начело. То је пројава Васкрсења и учествовање у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб. Зато Васкрсење није само догађај који припада прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и кад у непријатељу препознајемо брата. Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба.

Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав. Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40). Управо се у томе показује да вера у Васкрсење није само унутрашње уверење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божјој.

Данас се, с посебном пажњом и бригом, молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој Цркви, вери и себи самима. Истовремено, подсећамо све и сваког међу нама да није довољно волети Косово и Метохију, само на речима. Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно Тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.

Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост Васкрсења и рецимо: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме”, и са Светим апостолом Павлом ускликнимо: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?” (IКор. 15, 55). Утешени силом и благодаћу овог великог и свечаног Празника над празницима, Пасхе нове и свештене, Пасхе велике и непорочне, Пасхе тајанствене, Пасхе која нам је отворила двери рајске, загрлимо једни друге и рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! На крају, који је и почетак, сложно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.

Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом:

 ХРИСТОС ВАСКРСЕ! 

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Васкрсу 2026. године.

Васкршња посланица

Српске Православне Цркве

Распоред богослужења за време васкршњих празника

у храму Светог архангела Гаврила у Чајетини

Драги верници, позивамо вас да молитвено учествујете у богослужењима поводом највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег. Проведите празничне дане у заједничкој молитви и духовном миру под сводовима нашег храма.

Велики четвртак

• 08.00: Света литургија (спомен на Тајну вечеру)
• 17.00: Читање дванаест Јеванђеља о страдању Господњем

Велики петак

• 17.00: Вечерње Великог петка са изношењем плаштанице (дан најстрожег поста и тишине)

Велика субота

• 08.00: Света литургија

Васкрсење Христово – Васкрс

• 06.00: Васкршња литургија (свечано прослављање победе живота над смрћу)

Васкршњи понедељак

• 08.00: Света литургија

Васкршњи уторак

• 08.00: Света литургија

Христос воскресе!

Ваистину воскресе!

Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс

Васкрс - хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Света тајна јелеосвећења у Чајетини

Молитва за здравље, исцељење и духовно окрепљење верног народа

У среду, 7. априла 2026. године, под сводовима храма Светог архангела Гаврила у Чајетини, одржано је велико молитвено сабрање поводом Свете тајне јелеосвећења. У данима Велике среде, када се читава Црква припрема за Страсну седмицу, верни народ златиборског краја окупио се у изузетно великом броју како би кроз ову свету тајну измолио од Господа здравље, снагу и исцељење својих телесних и духовних немоћи.

Снага саборне молитве

Свештенство и монаштво на једном месту

Специфичност овогодишње службе била је у њеној саборности. Према древној хришћанској традицији, Свету тајну јелеосвећења врши седам свештеника, а Чајетина је ове вечери била поприште јединственог духовног сусрета. Молитве су узносили свештеници из Сирогојна, Драглице, Златибора, заједно са домаћинима – свештеницима и ђаконом из Чајетине. Посебну молитвену снагу служби дало је присуство јеромонаха из манастира Дубрава и манастира Увац, као и сестринства манастира Дубрава.

Овакво заједништво у храму Светог архангела Гаврила и монаштва, који су стајали раме уз раме са народом, јасно је показало снагу вере у овом крају. Глас седам служитеља олтара који су се смењивали у читању молитава и Јеванђеља одјекивао је храмом, стварајући атмосферу дубоке побожности и наде у Божију милост.

Седам Јеванђеља и седмоструко помазивање

Лек за душу и тело

Сам обред је био дуг, детаљан и изузетно свечан. Прочитано је седам одломака из Светих Јеванђеља који сведоче о Христовој моћи да подигне болесне и исцели сваку слабост код људи. Након сваког Јеванђеља, свештенослужитељи су читали посебне молитве за оздрављење, призивајући благодат Светога Духа на присутне.

Врхунац службе било је седмоструко помазивање верника освећеним уљем. Сваки верник у храму помазан је седам пута на чесним местима – челу, ноздрвама, образима, устима, прсима и рукама са обе стране. Ово седмоструко знаменовање јелејем симболизује потпуно и свеобухватно исцељење читавог човековог бића. Верници су стрпљиво и у тишини прилазили свештеницима и монасима, док су свеће у рукама народа осветљавале ликове испуњене надом и унутрашњим миром.

Благослов уља и брашна

Светиња која улази у домове

Испред олтарске преграде налазила се трпеза са уљем и брашном. Верници су у великом броју донели своје прилоге како би били освећени током ове велике заједничке молитве. По завршетку службе, свако је понео кући освећено уље и брашно као посебан благослов за своју породицу.

Овај освећени јелеј и брашно сматрају се великом светињом коју породице користе током године, нарочито у тренуцима болести и невоља, месећи хлебове за здравље и помазујући се уљем у својим домовима. Тиме се благослов саборне молитве из храма преноси директно у свако домаћинство, чувајући здравље и мир укућана.

Молитвени пут ка Васкрсу

Ова Света тајна јелеосвећења није била само верски обред, већ истински вапај за здравље и духовна припрема за предстојеће Васкрсење Христово. У време када су искушења велика, сабрање у храму Светог архангела Гаврила подсетило је све присутне да је Господ истински лекар и да заједничка молитва седам свештеника и јеромонаха има силу да одухови и ојача свакога ко јој приступи са вером.

Духовно окрепљени и помазани седам пута, становници Чајетине и златиборског краја закорачили су у Страсну седмицу са обновљеном надом, носећи благослов освећеног уља у своје домове и своја срца.

Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Света тајна јелеосвећења

у храму Светог архангела Гаврила у Чајетини

Обавештавамо верни народ да ће се у среду, у склопу припрема за предстојећи Васкрс, одржати једна од најлепших молитвених служби посвећених здрављу и духовном окрепљењу.

Велика среда

Света тајна јелеосвећења

07. април  у 17:00 часова

О Светој тајни јелеосвећења:

Ово је посебна служба у којој се верници помазују освећеним уљем (јелејем) за исцељење душе и тела. Препоручује се свима који траже утеху, здравље и опроштај грехова, јер се кроз ову свету тајну призива благодат Божија да исцели наше немоћи. Молитвом се заједно припремамо за страдање и славно Васкрсење Христово.

Добро дошли да у заједничкој молитви поделимо мир и благослов

април–јун 2026

Васкршњи број

Жичког благовесника

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026).

Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења.
У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’
Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше.
Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности.

Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека.
Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања.

Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију.

Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима.

Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту.

У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’

У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је  протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и Жички, Речи између неба и земље, Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј Александар Јевтић, уредник Жичког благовесника.
Садржај je обогаћен и рубрикама Веронаука и Летопис богослужења.

Захваљујемо се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту нишком и администратору Епархије жичке Г. Арсенију на благослову, Епархијском Управном Одбору на подршци, штампарији МАК-ДИ из Краљева, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.