Поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског, у Београд су стигле најважније српске светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори.

На београдском аеродрому Никола Тесла 13. маја 2026. године хиландарске светиње, у чијој пратњи је била министар културе Републике Грчке др Лина Мендони, дочекали су преосвећена господа викарни епископи липљански Доситеј и топлички Петар, министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. 

Светиње, међу којима су величанствене иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије и Мајке Божје Млекопитатељнице, дочекане су уз највише црквене и државне почасти. Пронете кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије постављен испред авиона на аеродромској писти, светиње су пратили ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

Том свечаном приликом, вероватно по први пут у историји аеродрома Никола Тесла, на писти је служен молебан. Началствовао је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслужење протојереја Бориса Савића, јереја Рајка Згоњанина и ђакона Николе Костића и Владимира Јовића. Речи добродошлице и благодарности је изговорио владика Доситеј:

– Овај час када су пред нама најзначајније светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори можемо гледати као парадигму за српску културу и положај српског православног народа у 20. столећу, изразитије у његовој другој половини, али не  мање и на почетку трећег миленијума. Наиме, ми стојимо пред овим великим светињама, светињама које имају конститутивни значај за наше формирање као  крштеног, словесног народа, али их не видимо, јер су у кутијама. Тако су и њихову лепоту, њихову поруку која нам, у суштини, говори само једно: да је Христос васкрсао и да ако идемо за Васкрслим живот има смисла, у деценијама које сам поменуо, крили од нашег народа,  забрањивали је, а многи су због те поруке на различите начине и страдали.

Али, Богу хвала, времена се мењају и данас смо их дочекали на највишем нивоу. То је знак да се, напокон, коначно мења и вредносни систем којим смо упућивани, који се натура и нашој деци и младима, којим смо завођени да бисмо постали оно што нисмо, да бисмо заправо нестали као народ Светог Саве и Светог Симеона  Мироточивог. То је знак да се враћамо на Савин пут, пут који у живот води, пут Хиландара, Жиче, Студенице, Милешеве, Савине, Патријарховог и Савиног Ковиља. Идући тим путем, утемељени у јеванђељским вредностима којима нас је Свети Сава  учио, можемо стићи  свуда, и на Исток и на Запад, и бити прихваћени и уважени свуда, као што је он био прихваћен и уважен.

На послетку, са благословом Његове Светости, још једном се захваљујем свима који су помогли да ове светиње дођу у престони Београд и тако нашем народу омогућили да их види и да им се поклони, а у првом реду министру културе Републике Грчке који нам је учинио част дошавши у  Београд. 

Обраћајући се бројним медијским екипама министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић је поручио:

– Данас смо на свечани начин дочекали неке од највећих српских и хиландарских светиња. Поменућу само две међу њима, не умањујући значај осталих, мозаичку икону Пресвете Богородице Одигитрије, за коју са сигурношћу знамо да представља личну својину Светог Симеона који је ујединио српске земље у средњем веку и који је био родоначелник наше најславније владарске лозе Немањића, као и Карејски типик Светог Саве, правни акт духовне природе који уређује начин живота и молитве у Карејској испосници коју је сам Свети Сава устројио.
***
Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се иконама Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Светог Саве и Светог Симеона, репликама хиландарског игуманског штапа и патерице Светог Саве Освећеног, Карејском типику и реплици иконе Богородице Тројеручице.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.

Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):

Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

Захваљујући ангажовању Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и угледу који Српска Православна Црква има у пријатељској Грчкој и њеним најважнијим установама, Београд и сав српски православни род доживеће редак благослов, јер поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве у престоницу свих Срба стижу најзначајније српске светиње из Царске лавре манастира Хиландар на Светој Гори Атонској, које су везане за живот првог српског архиепископа. Светиње ће на Аеродрому „Никола Тесла”​ сутра дочекати Његова Светост Патријарх и највиши представници српске државе, уз црквене и државне почасти.

      Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се следећим хиландарским светињама:
            - мозаичној икони Богородице Одигитрије, пред којом је уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослaвљен као Свети Симеон Мироточиви. Икона је рад солунских мајстора с краја 12. века.  Ово је најстарија икона сачувана у ризници манастира Хи­ландара. Како је сам Свети Сава посведочио у Житију Светог Симеона – монах Симеон је затражио на самрти икону Богоро­дице да пред њом преда дух свој Господу.
            - икони Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе), светињи Савине испоснице у Кареји. По познијем предању, икону је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука, а Свети Сава ју је током свог путовања у Свету земљу добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму заједно са патерицом Светог Саве и иконом Богородице Тројеручице, према завештању оснивача Све­тог Саве Освећеног у VI веку;
            - по многима најлепшој икони Христа Пантократора, ремек-делу византијског сликарства, датираној у 1260. годину;
            - чувеној икони Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, коју ико­нографске појединости опредељују у XV столеће.
            - реплици Хиландарског игуманског штапа, дару Алексија III Анђела, пореклом из Цариграда, из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлате и другог драгог и полудрагог камења. Свети Сава је хиландарски игумански штап добио од византијског цара Алексија III Анђе­ла приликом свог боравка у царској престони­ци 1199. године, као симбол потврде да новоосновани српски манастир и његово братство на Атосу имају право да самостално постављају наредне, изабране старешине манастира. За хиландарско братство је овај чин био од вели­ког значаја, будући да је дотадашња пракса на Атосу приликом постављања новог игумана манастира подразумевала његов одлазак на цариградски двор због потврде коју би добио од самог цара.
      - реплици Патерице Светог Саве Освећеног, коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу, 1229. године, Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног. Свето преда­ње каже да је пре своје смрти Сава Освећени одредио да се његов штап – патерица постави уз иконостас главне цркве његовог манастира и прорекао да ће са Запада доћи његов имењак, монах „царског рода” који ће узети његову па­терицу;
      - Карејском типику - препису из прве четвртине XIII века, оснивачком акту, којим су прописана и правила поста и богослужења Испоснице Светог Саве Освећеног у Кареји
      - реплици Иконе Богородице Тројеручице, паладијуму све Српске земље, којој је била посвећена и катедрална црква у Скопљу.  Свето предање нас учи да је припадала Светом Јовану Дамаски­ну, чија се одсечена десница исцелила после молитве пред њом. Свети Сава је ову икону донео из Дамаска, а доцније је извесно време била и у манастиру Студени­ци, одакле је на чудесан начин, 1661. године доспела на Свету Гору, пред манастир Хиландар. икона Богородице Тројеручице налази се у наосу главне манастирске цркве у проски­нитару уз источну страну југозападног стуба, крај игуманског трона.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи му на крштењу дадоше име Стојан.

Замонашен у манастиру Тврдошу .После неког времена би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија. Несложивши се са Мардаријем по питању унијата врати се у Тврдош, одакле оде за Русију из које донесе дарове и новац којим помагаше свој народ.

Притиснут са једне стране латинима, а са друге турцима одлази преко Пећи за Свету Гору.

. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху Паисију који га 1638. године хиротониса за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу! Управљаше Св. Василије мудро повереном му епархијом, док турци не погубише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, након чега га патријарх  Пећки свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.) постави и за митрополита источно-херцеговачког.

Због сталног притиска непријатеља Свети Василије се склони у манастир Острог одакле  управљаше повереном му епархијом!

Многа чуда чињаше Свети Василије како за живота тако и након смрти! Како тада тако и данас! Једно од чуда десило се на дан Св. Василија 12.маја 1999 године када, иако је нато агресор засуо касетним бомбама насеље Дуваниште нико од цивила није страдао!

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!

Света и блажена Ана мајка светог Василија Острошког

На основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 13. маја 2026. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у Спомен храму Светог Саве на Врачару.

Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 14. маја 2026. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару.

По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност.

Деца Светог владике Николаја

Сабрани у Лелићу показујемо да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, Црква Христова и народ Божји

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и својим Васкрсењем једанпут за свагда учини, потврди и показа да смо створени за живот и да смрт није природна и нормална за људско биће. Зато смо, браћо и сестре, испуњени неизрецивом радошћу и благодарношћу у односу на Господа нашег, а данас посебно јер нас је у радости Васкрсења, у радости тријумфа живота, лепоте, љубави, смисла и врлине сабрао овде, у ову светињу, пред мошти Светог владике Николаја на дан када се молитвено сећамо њега и заједно с њим славимо Господа нашег.

Свети владика Николај је у нашем народу вољен, љубљен, слављен и прослављан као један од најсветијих из нашег рода. Многи кажу да је Свети Сава засадио дубоко корен православне вере у нашем народу и да су онда многи преподобни, свети, мученици, јерарси, бројни знани и незнани из нашег народа ту веру не само чували и умножавали, него њоме и живели и остављали плодове духовне којима се и ми данас хранимо. А један од оних кога многи међу нама сматрају највећим после Светог Саве јесте управо Свети владика Николај, који нас је сабрао у овој светињи у лелићком крају, у овај дивни, сунчани и благословени дан, у Недељу раслабљенога, у недељу која нас подсећа на то шта је овај свет, шта је људски род и шта је свако од нас.

Наиме, у одломку из Јеванђеља о раслабљеном чули смо причу која помиње бању Витезду као место исцељења, као место спасења, али као место исцељења које се потврђивало и пројављивало као такво само један дан у години и то у дан када је анђео Господњи силазио у воду, давао јој чудесну моћ и она би исцељивала једанпут у години само једног. Само онај који би први ушао у воду, тај би био исцељен. И видимо једну потресну слику, драматичну слику, рекли бисмо трагичну слику. Видимо бању у којој је окупљено мноштво људи: глувих, немих, убогих, слепих, демонизованих, болесних од разних болести. И сви окупљени чекају тај дан и чекају тај тренутак, гурајући се, отимајући се да буду први који ће ући у воду, јер ће само такви бити исцељени. И ту је међу њима и један човек који је 38 година болестан. Из краја ове приче видимо да је телесно болестан, али да је та телесна болест проузрокована грехом. Другим речима, видимо да је болестан и духовно.

Он 38 година долази ту, али немоћан је, раслабљен је, нема снаге сам да уђе у воду. И Господ га види, препознаје у њему упорност, неодустајање од тога да се исцели. Препознаје у њему истрајност, а то значи ипак и веру у то да може бити исцељен. Прилази му и не пита га: „Да ли хоћеш да те ја исцелим?“, него: „Желиш ли здрав да будеш? Хоћеш ли здрав да будеш?“ Наравно, то питање би могло бити увредљиво, јер чим је ту 38 година и чим упорно долази, значи да хоће и да жели да буде здрав. Али овом речи Господњом „Хоћеш ли здрав да будеш?“, Господ хоће да извуче из овог болесног да се јавно, јасно и гласно види да он жели да буде здрав, да има вере, да има наде. И зато га пита: „Да ли хоћеш здрав да будеш? “ И овај човек тужно одговара да хоће, али да нема човека који може да му помогне да уђе у ову воду и да буде исцељен.

С једне стране, дакле, видимо да се сви отимају и мисле само на себе. Испуњени су ипак највећом бригом о томе да њима буде добро. Рекли бисмо да је претежнији егоизам него осећање муке ближњег. Свако дакле мисли на себе и свако хоће први да уђе у воду. А овај човек нема човека. И заиста, браћо и сестре, ако говоримо о највећем нашем проблему у светлости празника Васкрсења Христовог, заиста нема човека! Не може човек сам из себе и сам од себе да буде исцељен. Не може човек у крајњој линији сам од себе својим силама и моћима, ма ко био, ма какве вештине имао, да победи свог највећег непријатеља који се зове смрт. И ево Господ то чини, васкрсавајући из мртвих, а пре тога поставши човек. Међутим, често ми немамо човека и за најелементарније своје потребе. Немамо некога ко ће да нас разуме, нема некога на чије раме можемо да положимо своју муку, своју душу, своју главу. Немамо често човека.

Могли бисмо да се запитамо какав је овај човек био, који 38 година долази а нема никог да му помогне. Какав ли је тек он био кад нико није хтео да му помогне? И ми се често питамо зашто нема помоћи ниоткуда и ни од кога, а не питамо се нисмо ли можда својим животом, својим поступцима, својим односом према ближњима и ми заслужили да нико на нас не обраћа пажњу. Независно од тога, браћо и сестре, ма колико пали, ма колико били болесни, ма колико били беспомоћни, ма колико и заслужили да нам нема помоћи и када нас сви оставе – ако имамо наде и ако имамо вере у себи, има човека! Постоји Богочовек, Син Божји који је постао човек, и ако у нама има вере никада нећемо бити остављени сами. Када има вере, исцелиће нашу унутарњу болест, наше страсти, егоизам и самољубље, а онда ће исцељивати и све оно што је последица тих унутрашњих болести што се види споља.

Али има, браћо и сестре, човека! Има и људи који су Христови људи, има светитеља Божјих који су обожени и који су такође увек ту са нама. И они чине чуда, исцељују, помажу, разумеју нас. Ту су са нама онда када у нама има вере, када им прилазимо не магијски или, не дај Боже, гордељиво мислећи да су дужни да нам помогну, него због тога што су они били смирени, што су се уподобили Христу. Господ њих има као анђеле који долазе у бању Витезду, у воду поред које и ми грешни и погрешни стојимо, силазе и уводе нас и исцељују нас. Такав је, браћо и сестре, и светитељ Божји кога данас славимо – Свети владика Николај, који је спојио молитву и мисао, који је спојио Исток и Запад, који је спајао људе међусобно удаљене по идејама и идеологијама, који је учинио да вера обичног народа буде једно са најумнијом и најмудријом вером великих богослова, који је сам узео крст свој и пошао за Христом, распео се, да би онда Господ и њега Васкрсењем својим учинио да он васкрсне међу нама и да се из далеке земље, преко седам мора и седам гора, врати у своје родно место и, ево, учини да оно постане бања Витезда, да и ми данас дошавши овде као овај 38 година болесни несретник, и ми болесни од грехова својих, од страсти, од мржње, од зловоље, од нетрпељивости међусобне, препознајући љубав Светог владике Николаја према Богу свом и нашем и љубав његову према свом народу, молећи се заједно са њим у овој бањи Витезди његовим молитвама будемо увек исцељивани.

А то можемо ако хоћемо. То можемо ако имамо вере, наде и љубави, а чињеница да смо овде сабрани показује да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, самим тим Црква Христова, народ Божји. Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да то останемо и увек се овде сабирамо, а Он да нам да веру, наду и љубав како бисмо Њега, заједно са свим светима, на челу са Светим Савом, Светим владиком Николајем, Светим оцем Јустином, Њега Једног у Тројици Бога славили сада и увек и у векове векова. Амин.

Потписан Меморандум о сарадњи између државе и Српске Православне Цркве на оснивању Универзитета Свети Сава

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је 8. маја 2026. године, на празник Светог апостола Марка, у првопрестоној дворани Патријаршије српске у Београду потписао са председником Владе Србије проф. др Ђуром Мацутом Меморандум о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о сарадњи на оснивању Српског Православног Универзитета Свети Сава.
После потписивања Меморандума, присутнима на свечаности обратио се најпре председник Србије г. Александар Вучић, који је нагласио да народ без образовања нема будућности и да наша просвета никада није била одвојена од вере. Навео је такође да ће држава пружити сваку помоћ и подршку Универзитету Свети Сава и указао да ће на том Универзитету деца имати прилику да стичу изузетно знање и баштине патриотизам и љубав према отаџбини.
„Универзитет Свети Сава биће место где ће се теолошко образовање будућих свештеника одвијати раме уз раме са студијама медицине, права, природних, техничких наука, уметности. Као што стоји у Меморандуму, сваки позив утемељен на трајним вредностима истине, врлине, знања и узајамног поштовања доприноси изградњи праведног и одговорног друштва”, рекао је између осталог председник Вучић.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је рекао да се оснивањем Универзитета Свети Сава наставља дубок и историјски утемељен просветни пут Српске Православне Цркве, српског народа и српске државе.
„Црквени универзитети и високошколске установе које оснивају или подржавају хришћанске Цркве нису никаква новост у европском, светском образовном простору, већ напротив, они представљају један од његових најстаријих и најзначајнијих облика”, рекао је Његова Светост и нагласио да су „многи од најугледнијих универзитета у Европи настали управо у окриљу Цркве или уз њену непосредну подршку, а на пример, бројне римокатоличке високошколске установе и данас делују широм света као признати центри образовања, науке и културе”.

Наводећи примере, Патријарх је указао да „овај модел образовања показује дуг историјски континуитет и пуну савремену релевантност” па стога „оснивање Универзитета Свети Сава зато не представља преседан, већ природно укључивање у једну већ постојећу и широко прихваћену европску и светску академску традицију”.
Историја бриге Српске Православне Цркве о просвећивању народа дуга је, слојевита и богата и не може се сажети у неколико пригодних реченица, додао је Његова Светост и напоменуо да се управо у оквирима општег европског модела развијало и српско образовање у доба Светог Саве.
„Оснивање Универзитета Свети Сава јесте res publica, у најдостојнијем значењу те речи: брига за јавно и опште добро, за квалитетно образовање младих нараштаја и за будућност друштва у целини”, рекао је Патријарх Порфирије и нагласио да се „тиме Црква не затвара у сопствени уски простор, нити се удаљава од савременог друштва, већ напротив, остаје присутна у њему и отвара своја врата, стављајући своје духовно, просветно и културно искуство у службу читаве заједнице. Зато овај чин, да нагласим и то, није уперен ни против кога, већ представља израз одговорности и старања за све који желе да своје образовање стекну у њеном окриљу, нарочито због чињенице да образовање и просвету, просвећивање, студирање не разумемо искључиво и само као процес стицања одређених знања, него као истовремено развијање врлине”, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
„Дакле, у сазвучју знања и врлине можемо говорити о истинском и правом просвећивању које је у најдубљем смислу те речи прогрес појединца и читавог народа. Отуда и овај наш чин и наша одлука јесте пре свега покушај да, ослањајући се на предање и традицију наше Цркве, нашег народа и наше државе, а истовремено укључујући се у све најмодерније и најсавременије стандарде образовања и науке, започнемо једно дело за које верујемо да искључиво и само уз помоћ Божју може донети добра сваком од нас појединачно, али и читавом народу и нашој држави”, рекао је Његова Светост и изразио благодарност председнику Србије, председнику Владе и свима који заузимају одговарајуће и одговорне функције у друштву и држави на истинској, правој и суштинској подршци без које не би било могуће остварити овај пројекат и „пут којим желимо да идемо и којим чврсто корачамо - пут Универзитета Свети Сава, утемељеног на вредностима и етосу у крајњој линији православне вере, а у организационом смислу обликованог по узору на савремене универзитете”, закључио је Патријарх српски г. Порфирије.

Васкршња честитка администратора Епархије жичке

Архиепископа и митрополита нишког г. Арсенија

Радујући се и веселећи се са Небесима, сва твар прославља Христа Господа, који на крсту грехе наше пригвозди и умртвивши смрт, живот нам дарова.

Недостижног Цара неба и земље, који се због неизрецивог свог човекољубља предао крсним страдањима, Ад примивши у дубине, ужасну се и не могавши држати Живот мртвим, сатре се и опустоши.

Адам и сви праведни од века уснули, чудећи се како Живот свих окуси смрт, у светлости Васкрсења радоваху се, схвативши да су страдањима његовим од страсти ослобођени и Васкрсењем његовим од пропадљивости избављени.

Уранивши ка гробу, мироносице затрепетаху видевши чудо: стражаре, као мртве од блистања анђеоског; анђела, који им о Васкрсењу Христовом говораше; гроб, празан и камен гробни одваљен. Збуњене и у чуду, са страхом, вером и љубављу, похиташе да свету објаве радост велику.

У светлости Васкрсења, избављени од греха и смрти, са њима и ми сверадосно узвикујемо кличући:

Христос васкрсе! - Ваистину васкрсе!

Поздрављајући вас овим речима, желимо вам радошћу и преобилном Божијом милошћу испуњене дане Празника пред нама.

Администратор епархије жичке

Митрополит нишки Арсеније

Благодатни огањ сишао у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму

Благодатни огањ сишао је у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму, где су се за њега молили јерусалимски патријарх Теофил и бројни свештенство и ходочасници, преносе РИА Новости.

Сваке године на Велику суботу, у Јерусалиму се на гробу Господњем молитвама дочекује силазак Благодатног огња.

Прво се у цркви одвијају молитвене поворке. У капели изнад Светог гроба се траже извори ватре и она се запечаћује, а јерусалимски патријарх скида своје свечане одежде како би јасно ставио до знања да не уноси никакве изворе ватре у капелу и потом улази у капелу. Тада се светла у цркви гасе и почиње ишчекивање чуда.

Након силаска Благодатног огња, јерусалимски патријарх пали свеће са њим и дели огањ свештенству и лаицима окупљеним у цркви. Међу њима је и делегација Фондације Светог Андреја Првозваног, која ће доставити огањ у Храм Христа Спаситеља у Москви за поноћну ускршњу службу, која се ове године одржава у ноћи између 11. и 12. априла.

Огањ ће бити предат и представницима неколико епархија Руске православне цркве и 15 цркава у Москви.

Свети огањ ће ноћас стићи и у београдски Храм Светог Саве, где ће архијереј који ће предводити богослужење упалити прву свећу Светим и благодатним огњем, да би затим тим пламеном сви присутни верници упалили своје свеће.

Српска Православна Црква

О Васкрсу 2026. лета Господњег

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

православни Архиепископ пећки,  Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне  Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10).

Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу.

Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје.

Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи.

Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла.

Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио.

Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска.

Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана.

Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити.

То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота.

Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек ту стварност доживљава пре свега као лични сусрет са Богом, у којем га Васкрсли ословљава именом, као што се открио Марији Магдалини. Без личног молитвеног и подвижничког односа није могуће ни упознати ни препознати Бога. Доживљава је затим као општење, заједничарење, у евхаристијском сабрању, причешћујући се телом и крвљу Христовом на светој Литургији. Човек, попут Луке и Клеопе, из самих руку Христових — кроз руке свештенослужитеља — прима Хлеб који силази са неба и дарује живот свету. И најзад, доживљава је као послушање речи Божјој и као искуство чуда, попут апостолâ који су на Тиверијадском мору појмили да је све у Васкрслом Богочовеку чудесно и спасоносно.

Чуда нису само необични догађаји нити само велики Божји захвати у историји. Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо. Али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев нити апстрактно начело. То је пројава Васкрсења и учествовање у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб. Зато Васкрсење није само догађај који припада прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и кад у непријатељу препознајемо брата. Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба.

Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав. Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40). Управо се у томе показује да вера у Васкрсење није само унутрашње уверење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божјој.

Данас се, с посебном пажњом и бригом, молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој Цркви, вери и себи самима. Истовремено, подсећамо све и сваког међу нама да није довољно волети Косово и Метохију, само на речима. Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно Тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.

Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост Васкрсења и рецимо: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме”, и са Светим апостолом Павлом ускликнимо: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?” (IКор. 15, 55). Утешени силом и благодаћу овог великог и свечаног Празника над празницима, Пасхе нове и свештене, Пасхе велике и непорочне, Пасхе тајанствене, Пасхе која нам је отворила двери рајске, загрлимо једни друге и рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! На крају, који је и почетак, сложно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.

Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом:

 ХРИСТОС ВАСКРСЕ! 

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Васкрсу 2026. године.

Васкршња посланица

Српске Православне Цркве