Прво и Друго

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

Прво бденије

Сиже великопосних дана

Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског.

У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.

Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија.

Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644).

Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. 

Друго бденије

Похвално пјеније Богомајци

На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита Благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем Благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем.

да су нас бомбардовали

27 година од злочиначке НАТО агресије

​На Србију је бачено 13 тона осиромашеног уранијума

НАТО злочина морамо и данас да се сетимо...Битно је да тај злочиначки период никада не заборавимо и њега се сетимо и то исто пренесемо нашој деци.

24. марта 1999. године, НАТО је отпочео злочиначку и убилачку агресију на нашу земљу под изговором „спречавања хуманитарне катастрофе“ Албанаца на Косову и Метохији. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола века раније дефинисан као одбрамбени савез.

До напада је дошло мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија, па и насупрот уставима појединих држава чланица НАТО.

Током 79 дана убијено најмање 3.000 а рањено и повређено више од 12.500 људи. Погинуло је, или нестало, 1.008 припадника војске и полиције, од чега је 659 припадника војске, а 349 припадника полиције. Теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.

У злочиначком бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док су 38 разорени.

Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“ од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом (а последице од осиромашеног уранијума тек ових година видимо по све већем проценту оболелих од канцера).

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

Аутобус Ниш експреса био је мета НАТО авијације. Погинуло је 40 људи
Последњи злочиначки НАТО пројектили на Србију пали су 10. јуна, у 13:15 недалеко од Косовске Каменице.

Злочин који траје…

Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ објавио је податке:

Пре бомбардовања 1997. у Србији је од малигних болести умрло 16.973 особа, а 2007. тај број се попео на 20.417, што представља пораст од 20%.

На Србију је бачено 13 тона осиромашеног уранијума
(По прорачуну доктора нуклеарне физике Владимира Ајдачића)

Време распадања уранијума је 4,5 милијарди година

После бомбардовања 1999. дошло је до пораста броја оболелих од тумора (прим. др Радомир Ковачевић, начелник сектора за Радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“)

Последице трпимо и данас.

Злочин над децом

У Нато-интервенцији 88 малолетне деце је изгубило живот.

Милица Ракић постала је симбол страдања и невиних жртава у НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе 1999.

Споменик Милици Ракић налази се у Ташмајданском парку у Београду, док је њена биста по трећи пут постављена на споменик деци жртвама настрадалим у НАТО бомбардовању, јер је два пута била мета вандала.

Преподовног Јована Лествичника

У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу.

Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања.  Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку,  дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се  подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.

У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.

 Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац.

Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове.

Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:

 Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. 

Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) 

Илија II

упокојио се у Господу

Католикос-патријарх целе Грузије, архиепископ мцхетско-тбилиски и митрополит бичвинтски и сухумско-абхаски, Илија II упокојио се у Господу 17. марта 2026. године, у 93. години живота и 49. години патријарашке службе, остављајући за собом дугу историју пастирског служења у Православној Цркви.

Новопрестављени предстојатељ Грузијске православне Цркве је наведеног дана хоспитализован у Кавкаском медицинском центру, где је одмах добио неопходну медицинску негу након изненадног погоршања здравственог стања.

Упокојење патријарха Илије II означава крај једне епохе за Цркву Грузије, јер је био духовни отац и референтна тачка за грузијски народ, остављајући неизбрисив траг на путу православља.

До избора новог поглавара, Грузијском апостолском аутокефалном православном црквом управља мјестобљуститељ патријарашког трона, Митрополит Шио Муџири.

Блаженопочивши патријарх Илија је рођен у месту Иракли Гудушаури-Шиолашвили у Владикавказу, у данашњој Северној Осетији. Родом је из угледног источногрузинског планинског рода с породичним везама с бившом грузијском краљевском породицом Багратиони. Успешно је завршио теолошке студије у Московској теолошкој семинарији, а касније на Московској теолошкој академији, на којој је дипломирао 1960. године. Рукоположен је за јерођакона 1957. године, а за јеромонаха 1959. године, што је означило почетак његовог црквеног пута. Године, 1967. хиротонисан је за епископа, а 1969. године уздигнут у достојанство митрополита. После смрти патријарха Давида V, изабран је за католикоса-патријарха све Грузије, 25. децембра 1977. године, заузевши место 141. поглавара.

У својој патријарашкој служби започео је многе реформе, па је ова Црква повратила свој углед у народу и постала уважавана 80-их година прошлога века. Рецимо, 1988. године у овој Цркви је пастирствовало само 180 свештеника, 40 монаха и 15 монахиња, док се цени да је верника било до три милиона душа. Постојало је 200 храмова, једна семинарија, три женска манастира и четири мушка манастира. Данас има 47 епархија и око 2.000 дејствујућих парохија, као и око 3.000 свештенослужитеља.

Од 1978. до 1983. године, патријарх Илија је био један од председника Светског савета Цркава, којем се ова Црква придружила још у совјетско време 1961. године. У мају 1997. године, Свети и свештени Сабор ове Цркве је донео одлуке о иступању из чланства ове екуменске организације.

Године 2002, потписао је историјски споразум са председником Грузије, Едуардом Шеварднадзеом, којим је Цркви додељен посебан правни статус и призната њена значајна улога у националном животу.

Блаженопочивши патријарх Илија је био најомиљенији и најповерљивији човек у народу, а био је кум (воспријемник) за више од 48.000 грузијске деце.

Деценијска служба патријарха Илије II оставила је дубок утицај и на Цркву и на грузијско друштво. Био је широко признат као духовни отац и морални ауторитет који је водио Грузијску православну цркву кроз тешке историјске периоде, обнављајући њену виталност и јачајући њену улогу у животу нације.

Блаженопочивши Патријарх српски г. Иринеј боравио је у јануару 2013. године четвородневној посети Грузији. Повод ове посете je била прослава 35. годишњице устоличења и 80. годинa од рођења Његове Светости Католикоса-Патријарха све Грузије г. Илије.

22. годишњица

на Косову и Метохији

Навршава се 22. година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове.

Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска

ОЕБС: Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године, децембар 2005. године: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true

Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стању 

Материјали о Мартовском погрому са сајта Владе Републике Србије:

ТЕРОР НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: aрхива вести о погрому на Косову и Метохији у пролеће 2004. године.Овде можете преузети и поглавља књиге Мартовски погром на Косову и Метохији коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем):

 Судбина културне баштине на Косову и Метохији (pdf, 864KB)

Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (pdf, 3,48MB)

Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (pdf, 3,41MB)

Угрожена културна добра на Косову и Метохији (pdf, 4,63MB)

Библиографија (pdf, 536KB)

Навршава се 22. година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове.

У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а.

Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.

Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу.

Великог поста

Крстопоклона недеља

Трећа недеља Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег.

Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове.

Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа.

А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења.

У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк 6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин без крста је као војник без оружја. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо.

Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није одувек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Тек типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних.
 Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих,
двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве.
Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти,
и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво,
противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних,
пристаниште спасења, даруј свету велику милост.

(Стихира на Господи возвах) 
Часни Крст се на овом недељном јутрењу, након појања великог славословља, износи на средину храма где остаје до петка. Свештеник за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ свештеник на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинивши знак крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Свештеник затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма. Преко воздуха поставља Часни Крст и кади га. После тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту.
 Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом,
и истински се развеселимо целивајући га у љубави.
На њему добровољно распетог Господа замолимо,
удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом
и дочекамо Твоје славно Васкрсење!

(Стихира на поклоњењу Часном Крсту)
О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести'' поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника.

 Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа,
Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу.
Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст,
на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно.
Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада,
из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт.
Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу,
већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо.
Просветљење задобимо клањајући му се.
Васкрсао си Христе уништивши смрт,
као велики Цар из скровишта ада
позвао си нас у радост небеског царства
у земљу бесмртности.

(Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље)

Путину, Трампу, папи Лаву и светским државницима

Не дозволите да српски православни народ буде изгнан са Косова и Метохије

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио данас писмо Папи Лаву XIV, председнику Руске Федерације г. Владимиру Путину, председнику Сједињених Америчких држава г. Доналду Трампу, председнику Француске г. Емануелу Макрону; премијерима Италије гђи Ђорђи Мелони, Велике  Британије г. Киру Страмеру и Савезне Републике Немачке г. Фридриху Мерцу; као  и генералном  секретару Организације уједињених нација г. Антонију Гутерешу и генералном директору Унеска г. Халеду ел Енанију, позивајући их да употребе свој ауторитет како би власти у Приштини обуставиле примену крајње дискриминаторног закона о странцима.

Патријарх Порфирије упозорава да применом овог закона не би био доведен у питање само рад Универзитета у Косовској Митровици, основних и средњих школа које српски ђаци похађају по програмима своје државе, као и рад целокупног здравственог система у коме се медицински збрињавају Срби са Косова и Метохије, него и опстанак српског народа и православних светиња.

Применом овог закона Срби би изгубили могућност да се школују и лече, а запослени у просвети и здравству би изгубили посао, што би довело до још масовнијег, ако не и коначног, одласка православних Срба са ове вековне хришћанске земље, на којој, све до данас, постоји око 1300 православних цркава, манастира и других, раније уништаваних, хришћанских светиња. Патријарх је подсетио светске државнике на то да нигде другде у Европи, упркос раније поменутим разарањима, не постоји на једном месту толика концентрација хришћанских светиња, од којих су четири на Унесковој листи светске баштине у опасности.

Патријарх Порфирије истиче да Српска Православна Црква истрајава на тражењу мирног решења и да од српских власти очекује да ураде све што је могуће да се пронађе компромисно решење. Људски животи су највећа светиња и дужни смо да их чувамо, речи су духовног вође православних Срба.

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“.

У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна“, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна“ указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.

По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња.

Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном“ карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости.

Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство…“ На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост.

Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни“ псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома..“

Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана.

После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо…“.

Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања.“ У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм.

У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени.

После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме…“ Стихире на „Господи воззвах…“, одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости…“

После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!“. Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо“. Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења.

После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја… „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута.

У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога“, док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона).

Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене.

Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење“, тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа.

Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали.

Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..“.

Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико…“.

После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу“, којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот.

Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!“, почиње причешћивање верника.

Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!“ На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон“, тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље.

„Заамвона молитва“ на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве“. А дан Светог Васкрсења већ је близу.

Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот“ (Кол. 3:4).

Архијерејских намесништава ужичког и рачанског

⛪

Братски састанак и исповест свештенства у Храму Преображења Господњег на Златибору

У среду треће недеље поста, 11. марта 2026. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке г. Арсенија, служена је света Литургија пређеосвећених дарова у храму Преображења Господњег на Златибору.

Началствовао архимандрит Герман, игуман манастира Раче, уз саслужење: протојереја-ставрофора Милоша Босића, архијерејског намесника ужичког; протојереја-ставрофора Милинка Лукића, архијерејског намесника рачанског; протојереја Дејана Војисављевића, старешине храма Преображења Господњег на Златибору, протојереја Миодрага Тодоровића, пароха златиборског; и ђакона Ненада Зекавице и Ненада Срећковића.

Духовник манастира Дубраве архимандрит Данило и архимандрит Герман, игуман манастира Раче, извршили су исповест свештенства намесништава ужичког и рачанског. Уследио је братски састанак током кога су архијерејски намесници ужички и рачански упознали братију са радом црквених јединица у претходном периоду.

У Храму Преображења Господњег на Златбору овај свечани и духовно значајан догађај окупио је велики број свештенослужитеља из два намесништва Жичке епархије у молитвеном заједништву као и верног народа Златиброског округа.

🕊️ Литургијско сабрање и Света Тајна исповести

Сабрање је почело Светом Литургијом пређеосвећених дарова, на којој су се свештеници заједнички помолили за своју паству и за учвршћивање у вери. Након богослужења, приступљено је Светој Тајни исповести, која представља духовну припрему и обнову свештенства пред наступајуће велике празнике.

Исповест свештенства је важан чин којим пастири цркве чувају чистоту свог позива.

Након духовног дела, одржан је радни састанак на којем су разматрана текућа питања из живота и рада намесништава.

Овакви сусрети су прилика за размену пастирских искустава и јачање међусобне повезаности у служби Богу и народу.

 🍞 Трпеза љубави и наставак сабрања

Након радног дела, братство храма на Златбору угостило је своју браћу свештенослужитеље за трпезом љубави. У срдачној и братској атмосфери настављени су разговори о унапређењу црквеног живота у ужичком и рачанском крају.

"Колико је добро и лепо када браћа живе заједно у љубави." – Дух овог Псалма био је видљив у сваком тренутку данашњег сабрања у златиборском храму.

четвртком у 18ч.

у Чајетини

Позив на духовне разговоре

„Познајте Истину и Истина ће вас ослободити“ (Јн. 8,32)

Драга браћо и сестре, парохијани и сви људи добре воље, позивамо све заинтересоване да узму учешће у редовним часовима веронауке за одрасле који се одржавају при Храму Архангела Гаврила у Чајетини у малој сали Парохијског дома.

Ови сусрети су прилика да заједно утврђујемо своју веру, проучавамо Свето Писмо, Свето Предање, Живот Цркве и тражимо одговоре на важне духовне поуке и изазове савременог хришћанског живота у духу Православља.

Термин одржавања:

Сваког четвртка 18.00 часова (након вечерњег богослужења које почиње у 17.00 часова.)

Радујемо се заједничком учењу и духовном узрастању у радости Васкрслог Христа!

Добро дошли!

Христос воскресе!