исповедница из Јашија

Румунска православна црква локално проглашава канонизацију свете Бландине из Јашија

Локално проглашење канонизације свете Бландине Исповеднице одржано је у недељу у Митрополитској катедрали у Јашију.

Свечани догађај одржан је на крају Божанске литургије коју је прославило сабрање седам јерараха предвођено митрополитом Молдавије и Буковине Теофаном.

Синодски томос о проглашењу канонизације уручио је помоћник епископа ботошанског из Архиепископије Јаши.

Званичним чином је декретирано да ће се „света Бландина Исповедница из Јашија убројати међу свете Цркве и помињати химнама хвале на њен празник, 24. маја, сваке године, и да ће бити укључена у Синаксару, литургијским књигама и календару Румунске православне цркве“.

Порука патријарха Данила

Његово Блаженство Патријарх Данило послао је поруку поводом свечане прилике, истичући смирење и послушност Свете Бландине.

„Света Бландина је показала дубоку смиреност, обављајући у затвору, заједно са својом рођаком, најпонижавајуће задатке, увек имајући на уму речи Господа Исуса Христа: ‘Ко хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга’ (Марко 10:44).“

„Тако, оно што је свет сматрао понижењем, исповедница Христова обукла се у одећу смирења угодну Богу, претварајући најнижи посао у скривени труд љубави према Богу и ближњем“, нагласио је Патријарх Румуније.

Поруку је представио Разван Михај Клипичи, патријаршки саветник у одељењу за културу, сликарство и рестаурацију Патријаршијске администрације.

Јака вера у Бога

На крају догађаја, митрополит Молдавије и Буковине Теофан рекао је да је Свету Бландину дефинисала њена јака вера у Бога и у Божју љубав према свету.

„Вера се пројавила, како сведочи Свети Павле у Посланици Јеврејима, кроз познање невидљивих ствари и добијање онога чему се нада. Другим речима, вера Свете Бландине била је сигурност у погледу Божјег присуства у њеном животу и у животу света. А добијање онога чему се нада значило је да је Царство Небеско и вечни живот већ живела овде и у њено време Света Бландина Исповедница.“

„Она је показала исповедничку храброст у Бесарабији и Сибиру, у Букурешту и у Јашију. Стога треба да захвалимо Богу на овом дивном дару, који постаје извор утехе у Светом Духу, поред Свете Параскеве, великомученика Георгија, и Светог Јосифа Милостивог, који су такође дошли у Јаши из благословених земаља Бесарабије“, додао је митрополит Теофан.

Света исповедница Бландина из Јашија

Света Бландина исповедница из Јашија рођена је 24. фебруара 1906. године у селу Грушеуци, округ Хотин, у Бесарабији, од оца Захарије и презвитере Серафиме Поповић.

Завршила је студије за учитељицу и удала се за инжењера Георгија Гобјилу 1926. године. Заједно су имали сина Владислава. Након совјетске окупације Бесарабије 1940. године, породица је депортована у Сибир, где је патила 15 година.

Године 1957. стигла је у Румунију. Њен син и снаја, непријатељски настројени према вери, приморали су је да бира између Бога и породице. Мајка Бландина је без оклевања изабрала веру, остала је без крова над главом и на крају стигла до Јашија, где је пронашла подршку хришћанске породице.

Постала је дискретно, али постојано присуство у Митрополитанској катедрали у Јашију, посвећујући своје време молитви, превођењу и преписивању акатиста и помагању онима којима је помоћ потребна. Света исповедница Бландина се упокојила у Господу 24. маја 1971. године.

Опште проглашење Свете Бландине и осталих 15 светих жена које је Свети синод канонизовао 2025. године одржано је 6. фебруара у Патријаршијској катедрали у Букурешту.

Чудотворна иконе Мајке Божије

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање образа Божије Матере – Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском Владичином женском манастиру, 1878 године.

Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле – у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,, Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, – тражи да за тебе одслуже Mолебан и оздравићеш душом и телом “.

Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање.

Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке.

У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова.

Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом.

Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници.

Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало – Чаша која се не испија.

По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије.

Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ.

После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао.

До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста.

У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога.

Између 1928. г. – 1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе.

Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке, Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали.

Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80-их година ХХ века.

На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебана за исцељење од пијанства, читањем акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Висоцки. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебана Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи.

У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа.

У Серпуховом почива једна икона Божије Матере, Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији.

У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке.

Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу Небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу.

Најважније богослужење икони Небесне Заступнице је 18./5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже молебани за њих, ближње и рођаке.

Ова икона, прославља се 18. маја по новом односно, 5. маја по старом календару.

 Чуда

 Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије.

До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX в. старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној – Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову.

Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње.

Изображење

Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје.

Видимо да Мајка Божија подиже Своје пречисте руке, молећи Сина Свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна.

Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу.

Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – Који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује – да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима.

Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко Своје иконе помогла.

Тропар, глас 4

Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом Свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Шеста недеља после Пасхе

Недеља Слепог (грч: Κυριακή του Τυφλού), шеста недеља после Пасхе спомиње исцељење слепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцељени је својим телесним очима видео онога који је за себе рекао да је Светлост света и својим Васкрсењем осветлио целу васељену.

Служба која говори ο овом чудесном исцељењу, поје се од недеље до среде шесте седмице. Однос тог чуда према празнику Васкрсења Христовог, Црква показује када поје да се слепи читав просветљује и Светлодавца познаје – Светлодавца који је трећега дана засијао из гроба и обасјао земљу Својим Васкрсењем, из Кога је људима који су седели у тами засијала препорађајућа светлост. Служба у част овог чуда врши се још и у понедељак, уторак и среду, када већ долази оданије Васкрса. У шесту недељу и на оданије Васкрса пева се катавасија Вазнесења “Спаситељу Богу”. Успомена на овај догађај позната је већ у Типику Велике цариградске цркве из ΙΧ-Χ века.

Шесте недеље од Пасхе, прослављамо чудо које је наш Господ и Спаситељ Исус Христос учинио на човеку слепом од рођења (Јеванђеље по Јовану 9, 1-38). Често се понавља да Јеванђеље по Јовану открива Христа као Светлост света. У овом јеванђељском сведочанству, Христос, пре него што ће обновити вид слепом човеку, објашњава да Он јесте Источник светлости.

Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ када     нико не може радити. Док сам у свету, Светлост сам свету (Јован 9, 4-5).

Човек кога је Исус исцелио овог дана био је слеп од рођења. Господ не обнавља само његов вид, Он не лечи напросто један болестан орган, већ изводи потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Он даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божији узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Библији: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).

Можемо да направимо везу између чуда са слепим  човеком у Силоамској бањи и са исцељењем раслабљеног у Витезди (Јован 5, 1-18). У бањи Витезди, Исус не каже раслабљеноме да скочи у воду. Он не обнавља никакав нарочити обред нити користи материјалну помоћ за исцељење, већ лечи непосредно и лично. Раслабљени се опоравља самом речју Господњом.

У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења.

Господе, човеку слепом од рођења,
вид си обновио рекавши му:
„иди умиј очи, да би могао гледати
и славити моје Божанство“.

(Канон, песма 4, тропар, глас 5)

Исцеливши слепог од рођења, Исус га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. Човек који је јуче био слепи пројак, данас види Господа и верује у Њега, клања Му се ничице и исповеда своју веру.

Христе Боже наш, Сунце Правде,
Ти си двоструко просветлио слепога.
Својим пречистим рукама,
просветлио си човека који од мајчине утробе
лишен беше светла.
Просветлио си, такође, очи нашег срца
и учинио нас синовима светлости,
да бисмо у вери могли говорити:
„Велика је и неизрецива милост Твоја,
Господе и Човекољупче, слава Теби!“

(Апостих, глас 8)

Пре него што је Христос учинио чудо, ученици су га питали: „Учитељу, ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Ово је питање које сами себи увек постављамо када нам се догоди нека несрећа. Без неке посебне намере и упркос нама самима, ми увек тражимо узрок зла који нас је задесио, сматрајући га казном. Ми, дакле, поступамо као Јовови пријатељи. Ако Јов пати, значи да је грешио, и Бог га, како они кажу, кажњава да би се покајао.

Али, Јов зна да је невин и убеђен је да га Бог неће оставити у патњама: „Али, знам да је жив мој Искупитељ“; „Нека Бог позна моју доброту“ (Јов 19, 25 и 31, 6). Иако наглашава своју невиност, Јов пита Бога за смисао свога страдања. Иако изнемогао од жалости, Јов ипак остаје веран Богу током кушања и клања се Богу свемоћноме.

Свако се пита: одакле долази зло? На ово питање Књига о Јову даје следећи одговор: „зло не долази од Бога“. Пажљиво прочитајмо пролог књиге о Јову. Видимо да Бог допушта да будемо стављени на кушање, али да не испоручује свога слугу зломе, то јест сатани. „А Господ рече сатани: Ево ти га у руке, али му душу не дирај“ (Јов 2, 6). Јов седи у пепелу, изгубивши све, али одбија да ропће, против Бога и одговара својој жени: „Добро смо примили од Бога, а зло зар нећемо примити?“. (Јов 2, 1). Долазак Сина Божијег у свет, Његово Оваплоћење, заиста нам потврђује да Бог није оставио род људски у беди, и да на себе прима све патње света. Јов који седи у пепелу, исмејан од свију – то је Христос на крсту.

Вратимо се на човека који беше од рођења слеп. Одговор који Исус даје својим ученицима код Силоамске бање у погледу овог човека и његовог зла је загонетно: „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њему“. На први поглед, чудо које следи непосредно након ових речи, уствари пројављује дело Божије. Ми смо задовољни одговором, јер слепи човек истог тренутка бива излечен, али такође знамо и то да се свака Христова реч у Јеванђељу односи на све људе. Данас, суочен са болешћу, са масама хендикепираних, ми још увек постављамо исто питање: „Који је смисао људских патњи?“.

Хајде да се научимо следећој поуци из Књиге о Јову: видевши страдања других људи, треба да ћутимо, у страху да Бог не суди нашој безосећајности, као што је учинио са Јовова три пријатеља, која онако самоуверено саветоваху страдалника. Боље је делати него говорити. Хајде да не држимо говоре о патњи и хајде да будемо од стварне помоћи нашим ближњима, које сусрећемо стално и свуда у нашим животима.

И ако се у свом животу сусретнемо са патњама, ако је дошао ред и на нас да их осетимо, немојмо губити наду. Као Јов, сећајмо се да је Бог бранитељ оних који пате, да је близу свих ожалошћених: „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“ (Јеврејима 2, 18)

Под духовном заштитом Светог Василија 32 године просвећује српски народ

Богословски факултет „Свети Василије Острошки“, тада као Духовна академија, основан је у Фочи 1994. године да Дрина не буде граница, већ кичма српског народа, која спаја и јача братске везе, да Христовом светлошћу просвећује српски народ, истакнуто је прослави крсној слави те високошколске установе.

После свете Литургије у храму Светог Саве, којом је началствовао јереј др Србољуб Убипариповић, декан Богословског факултета у Београду, и освећења славског колача, у Градском позоришту је одржана свечана академија. Подељене су дипломе за шест дипломираних теолога и три мастера теологије, који су та звања стекли између две крсне славе, као и награде најбољим студентима са просеком оцена изнад 9,50. Најбољи међу најбољима, са просеком оцена 9,97 јесте студент четврте године Његош Ћебић из Рогатице. „Уз труд и веру, све се полако стигне“, каже Ћебић. 

Славску беједу одржао је асистент Богословског факултета Светог Василија Острошког Дарко Крсман, подсетивши да богословље није знање о Богу, већ пут ка Њему, а вера сусрет Бога и човека. Он је истакао да богословље подсећа српски народ да ходајући земљом никада не престане да се држи неба.

Декан Богословског факултета у Београду јереј др Србољуб Убипариповић је истакао да је дан Светог Василија Острошког сверадосни празник свих хришћана широм света без обзира на нацију и боју коже. „Богословски факултети у Београду, Фочи и Либертвилу су триптих највиших богословских и академских училишта Српске Православне Цркве и нашег благочестивог српског народа. Упутили смо заједно молитве Светом оцу Василију Острошком да нас молитвама укрепи и да настави да наткриљује овај град и овај факултет“, рекао је др Убипариповић.

Декан Богословског факултета протојереј-ставрофоро Дарко Ђого је подсетио да су факултет пре 32 године основали великани српске богословске мисли, архијереји дабробосански Николај, захумско-херцеговачки Атанасије, црногорско-приморски Амфилохије и бачки Иринеј, а међу оснивачима су били и истакнути универзитетски професори Војислав Максимовић и Жарко Видовић. „Тадашња Духовна академија у Србињу почела је рад под покровитељством Светог Василија Острошког у врло тешком времену. Са њом се дешава исто оно што се дешава са српским народом и са хришћанском благом вешћу, а то је да је увек сви потцењују и сви сматрају да је готова и да јој је ту негде крај, али она увек васкрсне и даје нове плодове“, рекао је др Ђого.

Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ покрива Фочу духовним штитом и један је од стубова њеног идентитета, истакао је начелник општине Милан Вукадиновић, док је ректор Универзитета у Источном Сарајеву Милан Кулић поручио да овај факултет даје посебан печат постојању и развоју универзитета. На Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ тренутно се образује око 350 студената.

Охридски пролог 16/3. мај

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети синод одобрава одлуке о канонизацији

Свети синод Руске православне цркве састао се 14. маја 2026. године у Патријаршијској и синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви под председавање патријарха московског Кирила.

Након седнице, Владимир Легојда, председник Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима, изложио је одлуке које је Синод усвојио, укључујући питања која се односе на црквену администрацију и канонизацију.

Према Легојдиним речима, чланови Светог синода саслушали су извештај патријарха Кирила о његовој недавној првосвештеничкој посети Кубанској митрополији.

Легојда је даље изјавио да је Синод размотрио извештаје које су поднеле синодалне институције у вези са њиховим активностима током 2025. године. Након дискусије, чланови су одобрили годишње извештаје синодских одељења и институција.

Свети Синод је такође потврдио дневнике Синода Патријаршијског егзархата Западне Европе од 11. фебруара 2026. године, као и дневнике Синода Средњоазијске митрополитанске области од 17. марта 2026. године.

Значајан део састанка био је посвећен питањима канонизације. Синод је саслушао извештај епископа троичког Панкратија, председника Синодске комисије за канонизацију светих, у вези са молбом коју је поднео митрополит Јекатеринбурга и Верхотурја Јевгеније за уврштавање монаха Владимира (Јелизарова) у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве.

Након разматрања, Свети Синод је одлучио да уврсти име монаха Владимира Јелизарова у званични регистар новомученика и исповедника Руске Цркве. Синод је даље одлучио да, уколико се његове мошти открију, оне треба поштовати као свете мошти. Такође је одлучено да се иконе новопрослављеног светитеља насликају ради поштовања и да се његово име дода на претходно одобрени Синаксис Светих Јекатеринбурга и Перма.

Синод је такође размотрио молбу коју је поднео митрополит Орловски и Болховски Тихон у вези са укључивањем Атанасија Андрејевича Сајка у Синаксис Новомученика и Исповедника Руске Цркве. Синод је одлучио да Атанасија Сајка, који се упокојио 1967. године, уврсти међу исповеднике Руске Цркве.

Према одлуци Синода, часни остаци блаженог Атанасија Сајка, уколико буду пронађени, такође треба сматрати светим моштима и указивати им се одговарајуће поштовање. Синод је такође одобрио сликање икона у његову част и додао његово име на Синаксис Светих Орловских.

Поред тога, Синод је размотрио предлоге који се тичу регионалних Синаксиса светих. Одговарајући на молбу митрополита Јована Јошкар-Олинског и Маријског, Синод је одобрио званични списак Светих Маријске митрополије и утврдио датум њиховог помена.

Синод је такође прихватио захтев митрополита Теодосија Самарског и Новокујбишевског да се Синаксис Светих Самарске митрополије допуни именом Светог Герасима (Доброседова), епископа Астраханског, који је једанаест година водио Самарску епархију и упокојио се 1880. године.

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића, од оца Богдана, учитеља, и мајке Софије Добросављевић. Завршио је вишу пучку школу у Слуњу и Велику реалну гимназију у Раковцу код Карловца 1904. године. Исте године одлази у Сремске  Карловце где се уписао у прву генерацију Карловачке богословије, коју је подигао  Карловачки патријарх Георгије (Бранковић).

Заједно у разреду био је са Николом Алагићем из Мазина, потоњим главним секретаром Светог Архијерејског Синода; Светиславом Брдваревићем, потоњим Митрополитом будимским Арсенијем; и Светозаром Трлајићем из Мола, потоњим Епископом горњокарловачким Савом свештеномучеником. Богословију са испитом зрелости је завршио у јулу 1908. године. У брак са Даницом Стојановић из Оточца ступио је 29. фебруара 1909. године. У браку су добили децу: Мирјану, Небојшу и Георгину. Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) је рукоположио Бранка Добросављевића у Саборном храму у Плашком у чин ђакона 15/18. марта, а у чин презвитера 22. марта/4. априла 1909. године. Службовао је на парохијама у Бачуги и Радовици, а од 1910. године постављен је за пароха на Вељуну.

Као вељунски парох радио је на просвећивању, духовном и културном подизању села. Године 1935. изабран је за народног посланика у срезу Слуњском. Као посланик у Скупштини Краљевине Југославије 1937. године веома се жестоко супротставио ратификацији конкордата са Светом столицом и позвао посланике да гласају против. Краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао орденом Светог Саве петог реда 1929. године. Следеће године, 15. децембра 1930. године, краљ Александар одликује га краљевским орденом Југословенске круне петог реда. Произведен је у чин протојереја са правом ношења надбедреника у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Гомирју 14/27. марта 1938. године од Митрополита загребачког Доситеја (Васића), тадашњег администратора Епархије горњокарловачке.

Након што је окупирана Краљевина Југославија и подељене на интересне зоне окупатора и њихових савезника, основана је и геноцидна творевина Независна Држава Хрватска са својом усташком војском. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године, на дан његове крсне славе, проту Бранка су ухапсиле усташе које је предводио бојник усташке војске Иван Шајфор, учитељ из Вељуна. Тога дана је ухапшено преко шест стотина Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић брда, и Небојша, студент медицине, син проте Бранка. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну где су свирепо мучени, а сутрадан 7. маја њих 520 је одведено и убијено код Хрватског Благаја у шуми званој Кестеновац. Преосталих 80 Срба на интервенцију италијанског пуковника Оскара Грита враћено је камионима у Слуњ и пуштено својим кућама.

Архијерејски намесник прота Исо Пејновић известио је марта 1942. године Свети Архијерејски Синод о страдању Срба на вељунској парохији: „У почетку маја 1941. убијен је и опљачкан неки млинар из Благаја, срез Слуњ, који је имао млин на реци Корани. Новине загребачке – нарочито „Хрватски народ“ донеле су опис тога догађаја, бацајући кривњу на Србе из горе поменутих места, да су они извршили наведени злочин над Хрватом млинаром. Усташе из Слуња похапсили су око 500 људи из Вељуна, Цвијановић брда и Полоја, а међу њима проту Бранка Добросављевића са Вељуна и свештеника Димитрија Скорупана из Цвијановић Брда. Сви су људи стрељани дана 6. маја 1941. године у хрватском селу Благају у срезу слуњском“.

Марија Шајфар Мимица је испричала др Ђури Затезалу у Копривници 10. маја 1963. године: „Мој муж (Иван Шајфер) је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујићића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Драгулића и друге...“ Душан Никшић из Доњег Полоја се сећа: „Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника општине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мукицу Вучковића“.

Из извештаја италијанских војних органа о злочинима над српским народом и црквеном јерархијом у Независној Држави Хрватској у времену од успостављања хрватске власти до 20. јула 1941. године наводи се: „Прота Бранко Добросављевић из Вељуна котар Слуњ. Усташе су му наредиле да ископа јаму за сина студента. Кад је завршио пред њега су довели сина и почели су га мучити тако страшно да је младић од тога умро. Онда су усташе наредили оцу да говори молитву за мртве. За време службе прота Бранко онесвестио се три пута, али су га они ударцима пушке присилили да заврши. И он је подлегао због њихове окрутности на истоме месту“. Мученичку смрт проте Бранка помиње и генерал Фуруја Монтичелије, командант пешадијске дивизије „Сасари“ у свом дневнику, који се данас чува у Државном архиву у Риму.

После завршетка рата, 1946. године, посмртни остаци проте Бранка Добросављевића, његовог сина Небојше, свештеника Димитрија Скорупана и осталих побијених Срба код Хрватског Благаја у шуми Кестеновац пренети су у заједничку гробницу на Вељуну, где и данас почивају.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници од 22. маја 1998. године, донео је одлуку да за свештеномученика Православне Цркве прогласи протојереј Бранко Добросављевић, парох вељунски. Молитвено се прославља 7. маја и 17. јула, по новом календару. 

Епископ Платон (световно име Миливоје) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а затим школовање наставио у Београдској богословији, где се замонашио док је похађао трећи разред.

По завршетку Богословије је рукоположен за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор је службовао у Алексинцу и Јагодини и за то време је одликован достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног Епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја и Анастасија из Руске Православне Заграничне Цркве, као и епископа бачког Иринеја, бостонског Макарија и сремског Саве. За Епископа охридско-битољског је изабран 22. јуна 1938. године. Следеће године је премештен у Бању Луку.

Као Епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког је убио усташа Асим Ћелић. Владичино унакажено тело је пронађено у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. године је пренет у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године га је прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Тропар, глас 8:  У чаши Христовој сапричасниче  и апостолима санаследниче,  свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног,  који сад наслеђујеш са паством твојом, што ради вере праве с тобом пострада. И сада, Светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију да спасе род наш православни.

Кондак, глас 3:  Црква данас слави свога архипастира Платона, славног свештеномученика, и с њим мноштво дивних новомученика што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечног Бога и Спаса нашег.

Светиње настале из живота Цркве и за живот Цркве

Историјска изложба под називом „Свети Сава“, приређена поводом великог јубилеја – 850 година од рођења Растка Немањића, светитеља Саве, првог Архиепископа самосталне Српске Цркве, просветитеља, дипломате, законодавца и прве у низу најузвишенијих личности српске духовне и културне историје – свечано је отворена 14. маја 2026. године у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду.

Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирија, у чијој личности се сабира осмовековна непрекинута српска духовна нит од Светог Саве до данас, отворио је изложбу и том свечаном приликом поручио:

– Поштована господо архијереји, уважени представници Српске академије наука и уметности, представници државних и културних установа, драги гости, вечерас се у овом простору не отвара само једна изложба. Пред нама се отварају двери осмовековног српског духовног, културног и историјског памћења, окупљеног око личности Светога Саве — личности која је дубље од било кога другог обележила пут Српске Цркве, српске културе и самосвести нашег народа.

Зато није случајно што изложба носи једноставан назив – „Свети Сава“. Јер име Светог Саве већ вековима у себи сабира најдубље слојеве духовног, културног и историјског искуства српског народа. У том имену сусрећу се Хиландар и Студеница, Жича седмоврата, Кареја и Горња испосница, Крмчија и Типици, иконе и храмови, богослужење и уметност, а изнад свега жива вера народа.

Ова изложба зато има много шири значај од једног јубиларног подсећања. Она показује колико је светосавско наслеђе прожело различите векове и различите облике српске културе: од средњовековних светиња, рукописа и икона, преко уметности потоњих столећа, до савременог стваралаштва. Пред нама није само историјски преглед, него сведочанство једног дугог и непрекинутог трајања, сталног присуства Светог Саве међу Србима.

Посебан благослов ове изложбе јесте присуство светиња које су из царске лавре манастира Хиландара стигле у Београд као живо сведочанство везе Свете Горе, Српске Цркве и нашег народа. Међу њима су иконе пред којима су се молили Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, Карејски типик који сведочи о поретку Савиног духовног живота, као и светиње које вековима припадају не само нашем народу, него и живом молитвеном и духовном искуству васељенске Цркве.

Ова изложба зато не говори само о историји српске културе и уметности. Она говори и о Цркви као простору у коме су та дела настајала, за који су стварана и из кога су добијала свој пуни смисао. Црква их је вековима чувала, тумачила и предавала новим поколењима. То чини и данас, а чиниће светим Савиним молитвама, до свршетка света.

У срећним и слободним временима српски народ је живео у својој држави и Богу се молио у својој Цркви. Али постојала су и времена таме и страдања када државе није било, а Црква је остала. У њој је народ чувао своје памћење, свој језик, своје светитеље и своје светиње. У њој је, чувајући све то, сачувао себе.

И управо су ова дела која вечерас стоје пред нама кроз различите епохе имала другачију, али подједнако важну улогу. У временима слободе уздизала су лепоту богослужења, изражавала снагу вере и достојанство једног хришћанског народа, а у временима страдања, расејања и неправде подизала су ум и срце ка небу, крепила, тешила и подсећала народ ко је, коме припада и куда треба да иде.

Свети Сава је најпре себе измирио са Богом, па је зато могао да буде миротворац међу људима. Из мира који је стекао, мирио је браћу, сабирао завађене, градио Цркву, уређивао народни живот и отварао путеве према Истоку и Западу. Светлост коју је примио није задржао за себе. Претворио ју је у дело, у службу, у просвећивање, у бригу за сваког човека и народ.

Нека би и ова изложба у временима немира, подела, буке и многих обмана била позив на измирење, на трезвеност, на разликовање истине од лажи и светлости од таме. Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности. Управо зато оно и данас има снагу да нас охрабри да стојимо на страни истине.

Ове светиње и ова дела нису настајали да буду тек неми украси на зидовима музеја, нити само тема учених анализа и тумачења. Оне су настале из живота Цркве и за живот Цркве. Настале су да надахњују, укрепљују, просвећују и освећују. У себи носе снагу вере, храброст у временима искушења и светлост која показује пут онда када многа друга светла бивају угашена.

Оно што су ове светиње и ова дела значили поколењима пре нас, то могу значити и онима који долазе после нас. Оне су чувале наше претке у тешким временима, учећи их ко су, коме припадају и како да остану усправни онда када је било најтеже. Зато верујемо да ће и будућим поколењима бити извор снаге, утехе, храбрости и духовног оријентира.

Посебну благодарност дугујемо Музеју Српске Православне Цркве, Српској академији наука и уметности, ауторима изложбе, бројним сарадницима, установама и појединцима који су учествовали у овом великом подухвату, а нарочито свештеном братству манастира Хиландара и свима који су омогућили да овај велики јубилеј буде обележен на начин достојан Светог Саве и његовог наслеђа.

Ова изложба није само поглед у прошлост. Она је сведочанство живог трајања светосавског предања и позив да и у нашем времену будемо достојни свега онога што смо наследили у њему. Јер док год будемо умели да чувамо то наслеђе и да живимо из њега, знаћемо ко смо, коме припадамо и куда треба да идемо. Нека нас ова изложба томе још више приближи.

Молитвама Светог оца Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас.

Поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског, у Београд су стигле најважније српске светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори.

На београдском аеродрому Никола Тесла 13. маја 2026. године хиландарске светиње, у чијој пратњи је била министар културе Републике Грчке др Лина Мендони, дочекали су преосвећена господа викарни епископи липљански Доситеј и топлички Петар, министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. 

Светиње, међу којима су величанствене иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије и Мајке Божје Млекопитатељнице, дочекане су уз највише црквене и државне почасти. Пронете кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије постављен испред авиона на аеродромској писти, светиње су пратили ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

Том свечаном приликом, вероватно по први пут у историји аеродрома Никола Тесла, на писти је служен молебан. Началствовао је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслужење протојереја Бориса Савића, јереја Рајка Згоњанина и ђакона Николе Костића и Владимира Јовића. Речи добродошлице и благодарности је изговорио владика Доситеј:

– Овај час када су пред нама најзначајније светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори можемо гледати као парадигму за српску културу и положај српског православног народа у 20. столећу, изразитије у његовој другој половини, али не  мање и на почетку трећег миленијума. Наиме, ми стојимо пред овим великим светињама, светињама које имају конститутивни значај за наше формирање као  крштеног, словесног народа, али их не видимо, јер су у кутијама. Тако су и њихову лепоту, њихову поруку која нам, у суштини, говори само једно: да је Христос васкрсао и да ако идемо за Васкрслим живот има смисла, у деценијама које сам поменуо, крили од нашег народа,  забрањивали је, а многи су због те поруке на различите начине и страдали.

Али, Богу хвала, времена се мењају и данас смо их дочекали на највишем нивоу. То је знак да се, напокон, коначно мења и вредносни систем којим смо упућивани, који се натура и нашој деци и младима, којим смо завођени да бисмо постали оно што нисмо, да бисмо заправо нестали као народ Светог Саве и Светог Симеона  Мироточивог. То је знак да се враћамо на Савин пут, пут који у живот води, пут Хиландара, Жиче, Студенице, Милешеве, Савине, Патријарховог и Савиног Ковиља. Идући тим путем, утемељени у јеванђељским вредностима којима нас је Свети Сава  учио, можемо стићи  свуда, и на Исток и на Запад, и бити прихваћени и уважени свуда, као што је он био прихваћен и уважен.

На послетку, са благословом Његове Светости, још једном се захваљујем свима који су помогли да ове светиње дођу у престони Београд и тако нашем народу омогућили да их види и да им се поклони, а у првом реду министру културе Републике Грчке који нам је учинио част дошавши у  Београд. 

Обраћајући се бројним медијским екипама министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић је поручио:

– Данас смо на свечани начин дочекали неке од највећих српских и хиландарских светиња. Поменућу само две међу њима, не умањујући значај осталих, мозаичку икону Пресвете Богородице Одигитрије, за коју са сигурношћу знамо да представља личну својину Светог Симеона који је ујединио српске земље у средњем веку и који је био родоначелник наше најславније владарске лозе Немањића, као и Карејски типик Светог Саве, правни акт духовне природе који уређује начин живота и молитве у Карејској испосници коју је сам Свети Сава устројио.
***
Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се иконама Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Светог Саве и Светог Симеона, репликама хиландарског игуманског штапа и патерице Светог Саве Освећеног, Карејском типику и реплици иконе Богородице Тројеручице.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.

Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):

Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.