Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс

Васкрс - хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Света тајна јелеосвећења у Чајетини

Молитва за здравље, исцељење и духовно окрепљење верног народа

У среду, 7. априла 2026. године, под сводовима храма Светог архангела Гаврила у Чајетини, одржано је велико молитвено сабрање поводом Свете тајне јелеосвећења. У данима Велике среде, када се читава Црква припрема за Страсну седмицу, верни народ златиборског краја окупио се у изузетно великом броју како би кроз ову свету тајну измолио од Господа здравље, снагу и исцељење својих телесних и духовних немоћи.

Снага саборне молитве

Свештенство и монаштво на једном месту

Специфичност овогодишње службе била је у њеној саборности. Према древној хришћанској традицији, Свету тајну јелеосвећења врши седам свештеника, а Чајетина је ове вечери била поприште јединственог духовног сусрета. Молитве су узносили свештеници из Сирогојна, Драглице, Златибора, заједно са домаћинима – свештеницима и ђаконом из Чајетине. Посебну молитвену снагу служби дало је присуство јеромонаха из манастира Дубрава и манастира Увац, као и сестринства манастира Дубрава.

Овакво заједништво у храму Светог архангела Гаврила и монаштва, који су стајали раме уз раме са народом, јасно је показало снагу вере у овом крају. Глас седам служитеља олтара који су се смењивали у читању молитава и Јеванђеља одјекивао је храмом, стварајући атмосферу дубоке побожности и наде у Божију милост.

Седам Јеванђеља и седмоструко помазивање

Лек за душу и тело

Сам обред је био дуг, детаљан и изузетно свечан. Прочитано је седам одломака из Светих Јеванђеља који сведоче о Христовој моћи да подигне болесне и исцели сваку слабост код људи. Након сваког Јеванђеља, свештенослужитељи су читали посебне молитве за оздрављење, призивајући благодат Светога Духа на присутне.

Врхунац службе било је седмоструко помазивање верника освећеним уљем. Сваки верник у храму помазан је седам пута на чесним местима – челу, ноздрвама, образима, устима, прсима и рукама са обе стране. Ово седмоструко знаменовање јелејем симболизује потпуно и свеобухватно исцељење читавог човековог бића. Верници су стрпљиво и у тишини прилазили свештеницима и монасима, док су свеће у рукама народа осветљавале ликове испуњене надом и унутрашњим миром.

Благослов уља и брашна

Светиња која улази у домове

Испред олтарске преграде налазила се трпеза са уљем и брашном. Верници су у великом броју донели своје прилоге како би били освећени током ове велике заједничке молитве. По завршетку службе, свако је понео кући освећено уље и брашно као посебан благослов за своју породицу.

Овај освећени јелеј и брашно сматрају се великом светињом коју породице користе током године, нарочито у тренуцима болести и невоља, месећи хлебове за здравље и помазујући се уљем у својим домовима. Тиме се благослов саборне молитве из храма преноси директно у свако домаћинство, чувајући здравље и мир укућана.

Молитвени пут ка Васкрсу

Ова Света тајна јелеосвећења није била само верски обред, већ истински вапај за здравље и духовна припрема за предстојеће Васкрсење Христово. У време када су искушења велика, сабрање у храму Светог архангела Гаврила подсетило је све присутне да је Господ истински лекар и да заједничка молитва седам свештеника и јеромонаха има силу да одухови и ојача свакога ко јој приступи са вером.

Духовно окрепљени и помазани седам пута, становници Чајетине и златиборског краја закорачили су у Страсну седмицу са обновљеном надом, носећи благослов освећеног уља у своје домове и своја срца.

Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Света тајна јелеосвећења

у храму Светог архангела Гаврила у Чајетини

Обавештавамо верни народ да ће се у среду, у склопу припрема за предстојећи Васкрс, одржати једна од најлепших молитвених служби посвећених здрављу и духовном окрепљењу.

Велика среда

Света тајна јелеосвећења

07. април  у 17:00 часова

О Светој тајни јелеосвећења:

Ово је посебна служба у којој се верници помазују освећеним уљем (јелејем) за исцељење душе и тела. Препоручује се свима који траже утеху, здравље и опроштај грехова, јер се кроз ову свету тајну призива благодат Божија да исцели наше немоћи. Молитвом се заједно припремамо за страдање и славно Васкрсење Христово.

Добро дошли да у заједничкој молитви поделимо мир и благослов

април–јун 2026

Васкршњи број

Жичког благовесника

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026).

Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења.
У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’
Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше.
Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности.

Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека.
Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања.

Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију.

Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима.

Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту.

У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’

У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је  протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и Жички, Речи између неба и земље, Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј Александар Јевтић, уредник Жичког благовесника.
Садржај je обогаћен и рубрикама Веронаука и Летопис богослужења.

Захваљујемо се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту нишком и администратору Епархије жичке Г. Арсенију на благослову, Епархијском Управном Одбору на подршци, штампарији МАК-ДИ из Краљева, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.

Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедељка после Светле Недеље?

Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили.
Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.
И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.
 
Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.
 
О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим!

Од Бога ти благослов и здравље.

(Свети Владика Николај Жички:

Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

Улазак Христов у Јерусалим – Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: “Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! – и одмах ће их дати”. Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: “Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!” Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: “О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен”.

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: “Ко је то?”, а из гомиле народа одговорише: “Исус, пророк из Назарета Галилејског”. Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: “Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!” Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: “Чујеш ли то што ови говоре?”, нашта им он одговори: “Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу”.
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Благословена Лазарева субота – Врбица

празнична радост у Чајетини

„Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже...“
Данас, 4. априла 2026. године Господње, када молитвено прослављамо Лазареву суботу, у народу познатију као Врбица, порта и сводови храма Светог Архангела Гаврила у Чајетини испунили су се неописивом духовном радошћу и грајом најмлађих светосаваца. Овај празник, који најављује свечани Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, и ове године је у нашој заједници прослављен како доликује предању и вери прадедовској.
Вечерњим богослужењем, којем је служило свештенство нашег храма, протојереј-ставрофор Петар Лазић и свештеник Милан Мијаиловић отпочело је славље овог величанственог дана. У својој беседи, свештеници су подсетили верни народ на чудо васкрсења четвородневног Лазара, које је највеће сведочанство Христове победе над смрћу и најава Његовог славног Васкрсења које с нестрпљењем ишчекујемо.
Нарочита радост огледала се у очима наше деце, која су са звончићима око врата и венчићима од врбових гранчица, симболима победе живота, учествовала у свечаној литији око храма. Врбове гранчице, које су данас освећене и подељене верницима, замениле су палмине гране којима је народ Јерусалима некада дочекивао Спаситеља, кличући Му: „Осана на висинама, благословен који долази у име Господње!“
Овогодишња Врбица у Чајетини остаће упамћена по бројности верног народа који се, упркос свим искушењима времена, окупио да посведочи своју оданост православној вери. Слике озарених лица малишана који поносно носе своје врбице најлепша су разгледница из нашег места и залог наше светле будућности.
Користимо ову прилику да позовемо вернике и на сутрашње празновање Цвети, 5. априла, када ће се у нашем храму служити Света литургија са почетком у 08:00 часова. Нека нас молитве Светог Архангела Гаврила и благослов васкрслог Лазара прате кроз предстојеће дане Страдалне седмице, како бисмо у миру, љубави и праштању дочекали победоносни Васкрс.

Слава Богу за све и срећан празник свим парохијанима чајетинским!

Празник почетка нашега спасења

Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном.

По надахнутим речима преподобног оца Јустин Ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ

Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ.

Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк.1,26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога.

 Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне:

Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве.

И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.

И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ

Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин